Tursko rešenje za Siriju: Ne naljutiti Ruse, oprezno sa Amerikancima
Ankara je svesna važnosti koordinacije s Moskvom kako bi i dalje, bez opstruisanja i uz saglasnost Rusije, ostala prisutna na sirijskoj teritoriji, piše Al Džazira.
Turska nije velesila, ali...
Narodni protesti u Siriji, koji su počeli 2011. godine, vrlo su brzo prerasli u narodnu, a zatim u oružanu revoluciju pod uticajem represivnog odgovora sirijskog režima i regionalne podrške koja je pristigla Sirijcima. Ova država zatim postaje arena međunarodnog sukoba, koji je vođen preko regionalnih i lokalnih snaga. Iz sirijskih ruku izmakle su sve opcije rešenja problema.
Prema tome, u interakciji s drugim bitnim faktorima, dolazi do postepene promene turskog stava. Turska je na samom početku podsticala predsednika Sirije Bašara al Asada na reforme, podržavajući istovremeno zahteve sirijskog naroda.
Zatim je usledilo sponzorisanje i podrška sirijskoj opoziciji, od 2012. godine, nakon čega su upućeni zahtevi Asadu da se povuče sa vlasti, koji su se mogli čuti do 2015. Potom je sledilo prihvatanje političkog rešenja, odnosno mirovnih pregovora u Ženevi, a onda i u Astani, uz implicitno odobravanje Asadovog ostanka na vlasti u tranzicionom periodu, ali ne i u budućoj Siriji.
Turska nije velesila, ali je značajna država, koja ima uticaj na sirijsko pitanje. Ankara u svojim rukama drži više aduta, zbog čega ju je teško isključiti iz procesa pronalaska rešenja u Siriji. Reč je o uticajnoj regionalnoj državi, koja se nalazi uz Siriju. Granice koje deli sa Sirijom pružaju joj mnoge prednosti, osim toga što je primila tri miliona sirijskih izbeglica na svoju teritoriju.
Između Amerike i Rusije
Čini se da su opcije Turske izuzetno složene na šahovskoj tabli Sirije: oprezna je u vezi sa svojim strateškim partnerom Amerikom, prisiljena je da ulazi u kompromise s tradicionalnim neprijateljem Rusijom i otvorena je za saradnju čak i sa sirijskim režimom kako bi se suzbio secesionistički kurdski projekt.
Takođe je primorana da balansira između svojih saveznika na terenu (sirijske opozicije) i svog političkog saveznika (Rusije), koji je, što je ironično, glavna podrška neprijateljima turskog saveznika na terenu.
Kongres u Sočiju tipičan je primjer preciznih kalkulacija koje Ankara vrši u svojim stavovima, kao da se kreće kroz minsko polje. Ona ne želi da kongres doživi neuspeh, jer bi to razljutilo ruskog partnera, ali joj ne odgovara ni njegov potpuni uspeh, jer bi u tom slučaju sve karte u svojim rukama držala Moskva.
U završnici, Ankara želi političko rešenje u skladu sa ženevskim pregovorima i pod patronatom međunarodne zajednice, što bi se ostvarilo nakon sveobuhvatnog primirja u Siriji, ali bez učešća Partije demokratske unije, koju Turska svrstava u terorističke organizacije. Buduća Sirija, kako to vidi Turska, treba da bude pluralna i jedinstvena država, bez bilo kakvih podela ili federalizacije.
Dok se to ne ostvari, Ankara će se truditi da zaštiti samu sebe, vlastitim rukama reši svoje probleme i vlastitim snagama spreči da postane meta. Takođe, nastaviće da manevriše na polju neslaganja i suprotstavljenih stavova sa Moskvom i Vašingtonom, primenjujući staru izreku koju turski predsednik veoma često navodi: "Turska će sama preseći svoju pupčanu vrpcu."
