Svet u kineskom zagrljaju
"Kina je jedina zemlja na svetu koja ima geopolitičku strategiju", izjavio je nedavno u eksplozivnom intervjuu za "Špigl" nemački ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel.
Upozorio je i na to kako je Kina već uspela da ostvari veliki uticaj u nekim istočnim i južnim članicama Evropske unije "koje se više ne usuđuju da donesu odluke nasuprot kineskim interesima", te se zapitao "zašto Evropa ne gradi infrastrukturu po Africi nego sve to prepušta Kinezima".
Gabriel je naglasio i da je, zahvaljujući izboru Donalda Trampa u Belu kuću i njegovom zaziranju od međunarodne trgovine, Kina postala svetski lider u postavljanju pravila u tom području.
U svakom slučaju, iako je s jedne strane zabrinjavajuće što se EU nalazi u poziciji u kojoj je ne poštuju ni Vašington, ni Moskva, ni Peking, kako je otvoreno rekao Gabrijel, s druge je osvežavajuće čuti da jedan tako važan evropski političar razume šta se događa u svetu 21. veka, u kojem mnogo toga govori u korist Kine kao nove vodeće globalne sile, koja će svoju moć i uticaj demonstrirati na drugačiji način od SAD.
Kinu ne zanima vojna nadmoć i to da zemljama širom sveta preti vojnom intervencijom, koja se onda može pretvoriti u debakl poput američke u Iraku, nego želi da uspostavi mekanu ekonomsko-političku dominaciju u kojoj nikad i neće biti potrebno zveckati oružjem kako bi ostvarila svoje interese.
Ta nastojanja Kine najbolje se prepoznaju u megaprojektu izgradnje novog Puta svile za 21. vek (koji se zvanično naziva "Jedan pojas, jedan put"), trgovinskog i saobraćajnog koridora koji bi Kinu trebalo da poveže s ostatkom Azije, te Evropom i Afrikom, usput lukavo zaobilazeći Indiju, jedinu drugu novu potencijalnu velesilu na azijskom kontinentu.
Cilj je kroz ogromne i dugoročne investicije u infrastrukturu stvaranje nove trgovinske trase morem i kopnom, kojima će kineska roba sigurno i brzo dolaziti do istoka Evrope i severoistoka Afrike.
I Zapad trlja ruke
Koristi od ove kineske ideje imaju i zapadne korporacije, pa je tako, na primer, američki Dženeral Elektrik dobio posao od 2,3 milijarde dolara prošle godine u kojem treba da isporuči mašine i mehanizaciju za velike građevinske projekte. Nemački DHL i BASF su takođe dobili velike poslove unutar izgradnje novog Puta svile, a Dojče banka je već uključena u finansijski deo osam različitih ugovora povezanih s ovim kineskim megaprojektom. Sve to su tek reprezentativni primeri mnogo šire dugoročne strategije čiji je konačni cilj da na Putu svile svi uključeni toliko zarade da im se više nikad jednostavno ne isplati suprotstavljati kineskim interesima u budućnosti.
I dalje nominalno komunistička Kina se zapravo vodi poznatom kapitalističkom krilaticom kako je potrebno potrošiti novac da se isti zaradi, a s obzirom na svoj višedecenijski impresivni ekonomski rast i ogromnu akumulaciju bogatstva, Peking ima novca za trošenje.
Već su milijarde uložene u izgradnju auto-puteva po Pakistanu te železnica u Tajlandu, ali to je tek početak.
Kineski lider Si Đinping već je organizovao nekoliko samita na kojima je ugostio desetine predsednika i premijera, promovišući novi Put svile kao projekat od kojeg će svi imati koristi.
Ali i u sprovođenju ove dugoročne politike Kina mudro pazi i na svoje kratkoročne ekonomske interese.
Naime, iako je široke ruke prema brojnim stranim i lokalnim firmama koje učestvuju u realizaciji raznih faza i projekata novog Puta svile, većina firmi koje su angažovane ipak su kineske.
Strane firme biraju se prvenstveno za sve one stvari koje kineske zbog neiskustva ili tehnološke zaostalosti nisu u stanju još da izvedu, ali istovremeno se u 400 kineskih firmi sprovodi ciljani projekat modernizacije tehnologije i načina poslovanja kako bi one ubuduće mogle da preuzmu većinu poslova.
Dok se SAD pod Trampovim vođstvom najviše bavi svakodnevnim skandalima unutar Bele kuće koje proizvodi sam predsednik i njegova haotična ekipa saradnika, EU počinje da shvata šta dugoročno i geostrateški predstavlja novi Put svile.
To pokazuje i spomenuti intervju Gabrijela, kao i poseta francuskog predsednika Emanuela Makrona Pekingu.
On je u govoru u Pekingu upozorio da novi Put svile "ne sme biti jednosmeran", te da takav nije bio ni onaj stari. Pledirao je za "duh saradnje" i jasno rekao da novi Put svile "ne sme biti put u hegemoniju".
Makron je Siju otvoreno rekao kako je cilj "jasno reći da se Evropa vraća na scenu", ali to je u ovom trenutku nažalost ipak tek pozitivno razmišljanje, a ne realnost, sve dok Berlin nema novu i vladu koja funkcioniše.
Slabost EU su u očima Pekinga, i ne samo njih, brojni unutrašnji konflikti unutar Unije koja kaska.
Peking je već preuzeo inicijativu i diktira ritam.
Nova era globalizacije
Kina je projekat idejno predstavila 2013, a već je 2015. imala gotov akcioni plan za stvaranje novog Puta svile, u kojem se predviđa za početak investiranje 900 milijardi dolara u pokretanje "nove ere globalizacije", dok se na kraju svega planira ulaganje 8 triliona dolara u 68 zemalja sveta!
Mnoge od tih zemalja su siromašne ili pak ekonomski ugrožene, pa će im jeftini kineski zajmovi i megainvesticije predstavljati istovremeno slamku spasa i jedinu mogućnost za razvoj i rast, a zauzvrat će, naravno, odustati od politike koja bi mogla zasmetati kineskim globalnim interesima.
Zemlje u koje Kina investira u megaprojektu pokrivaju 65 posto svetske populacije i trećinu svetskog BDP.
Put svile bi Kinu povezao s Tanzanijom, Kenijom i Egiptom na istoku Afrike, s Evropom preko Turske, Rusije, Poljske i Nemačke kopneno, dok bi morska ruta vodila od Italije kroz Suecki kanal pa do Šri Lanke i Indonezije te sve do niza velikih luka istočne Kine.
