Dobrotvor sa Nijagare: Zavičaj zlatom okovao
Ne može čovek ništa bolje u životu da napravi nego da za nekoga nešto uradi... Ovo je moto kojim se celog života rukovodio Milomir Glavčić (92), poznati dobrotvor sa Nijagare. A on je, zaista, učinio mnogo dobra za svoj zavičaj, rodno selo Kovače podno Kopaonika i zaselak Pope gde mu i danas žive rođaci, za Jošaničku Banju i Kraljevo, ali i za druge pojedince i porodice iz Srbije.
Dosad je Glavčić u domovinu, pomažući rođake, prijatelje, siromašne i bolesne, te prilažući za izgradnju puteva, vodovoda i mostova, uložio više od šest miliona evra. Njegova odluka da za obnovu dotrajale škole i uređenje dvorišta u Jošaničkoj Banji izdvoji 170.000 evra govori da ova starina dobrog srca i dalje oseća potrebu da daje tamo gde to ima najviše smisla i gde koristi široj zajednici.
Plemenitost bez granica
Nije Milomir izdašan samo kada je u pitanju Srbija. On i u Kanadi donira i daruje, najviše svoju Srpsku pravoslavnu crkvu, a onda i razne projekte koje inicira srpska zajednica. Zapravo, nemoguće je pobrojati gde i kome je on dao svoj prilog da bi "svi živeli lepše i bolje".
- Ja pomažem ovde i razne organizacije. Zidao sam crkvu na Montrose rd. u Nijagari, davao sam i u parohiju Svetog Đorđa i u sirotinjsku parohiju (Svetog Ilije, prim. aut.), tu sam dao skoro 50.000 dolara, inače ne bi mogli da funkcionišu. Imam želju da pomognem i Srbiji i ovde u Kanadi, a kad imam, zašto ne bih - kazao je Glavčić jednom prilikom reporteru "Vesti".
Prošle godine ovaj dobrotvor bio je jedan od velikih donatora za uređenje kompleksa oko spomenika Nikole Tesle na Nijagari. Tako se i njegovo ime, zasluženo, našlo na ploči sa imenima onih koji su finansijski najviše doprineli uređenju parka i prostora oko spomenika. Sada spomenik našem genijalnom naučniku i njegova okolina zaista služe na ponos srpskoj zajednici Nijagare, ali i čitave Kanade.
Supruga Armelina već decenijama je veran Milomirov životni drug. Učestvovala je u svim njegovim poslovnim uspesima, a kao njegovu glavnu osobinu navodi plemenitost. On sam kaže da želju da pomogne drugome nosi još odmalena.
Zarada na bioskopu
- Uvek sam imao viziju, bio sam ambiciozan, glava mi je radila, nos mirisao, a oči videle sve što treba i putovao sam tim putem. Bio sam i trgovac, imao sam osećaj za posao, kupovao, prodavao i zarađivao. Kad sam prodao moju Ameri-Canu kupio sam Piramid plejs, bioskop sa trodimenzionalnom projekcijom. Vlasnici čuvene filmske kompanije Fejmous Plejers, potrošili su 13 miliona dolara i držala ga tri godine, ali bioskop nije ništa zarađivao. Zato su ga stavili na prodaju. Jedne godine su tražili osam miliona dolara, ali im se niko nije javio. Onda su spustili cenu na šest miliona. Ja sam rekao da sam zainteresovan napravio sam ponudu na 3,5 miliona uz uslov da pregledam sve i vidim šta mogu da napravim. Vlasnici su rekli da neće biti nikakvih uslova, a ja onda ne odgovorim mesec dana. Kad oni zovu i pitaju šta se desilo, ja kažem da je moja ponuda sada 2,8 miliona dolara i oni pristanu. To je bilo 1986. godine i svi se čudili kako sam jeftino prošao. Onda nađem firmu koja se interesovala za taj 3D bioskop. Došao je njihov čovek iz Los Anđelesa i mi se dogovorimo da im iznajmimo bioskop za 1.000 dolara dnevno uz uslov da oni to posle par godina kupe. I prodao sam i to za dobre pare - ispričao je svojevremeno Milomir Glavčić.
Susret u vozu
- Kao siroče živeo sam kod staratelja. On je radio i moju i njegovu zemlju, pa je imao. Moje komšije, četiri brata s kojima sam se družio, bile su siromašne. Kradom sam nosio iz ambara vreću pšenice sa mog imanja toj braći. Meni je je duševna hrana da dam, da obradujem nekoga. Zauvek mi je u sećanju ostao događaj koji me je odredio kao čoveka. Bežao sam iz Beograda gde sam bio šegrt, a Drugi svetski rat je već počeo i sve je bilo polupano, srušeno. Uspem da se ukrcam u voz prema svom rodnom selu. Sedim u ćošku, a do mene gospodin sa šeširom i iznenada otvori neku tašnicu, izvadi parče leba i jedno jaje i poče da jede. Pita me da li sam gladan, a ja rek'o da nisam. On izvadi još jedno jaje i parče leba i dade mi. Nikad to nisam zaboravio i rekao sam sebi da ću i ja jednog dana da delim tako. Znaš, ti moraš da imaš dušu i srce da voliš da pomogneš. Možda moraš i da se rodiš s tim, ne znam - kazao je Milomir.
Životni put Milomira Glavčića, koji je već 68 godina u Kanadi, liči na uzbudljiv i napet film sa srećnim završetkom. Zapravo, priča o njemu je prava američka, to je autentično ostvarenje američkog sna siromašnog siročeta koje je zaradilo milione teškim radom i "klikerima" za finansije i pravljenje biznisa, a ne pukom srećom.
Bekstvo iz vojske
Praštam sve mane i slabosti
- Jednom su napisali da se samo jednom u 100 godina rađa neko kao ja. Kažem da je to žalosno jer svi su normalni, a ja ispadoh nenormalan. Mislim da imam dobro srce, a Bog pomaže ljude koji svakome misle dobro. Sve ljudske mane i slabosti opraštam. Jedino ne mogu da oprostim Amerikancima što pocepaše onu Srbiju i pobiše narod. Ne mogu da razumem da jedna velika nacija može da napadne malu zemlju. Ali, to ti je naša sudbina, da stalno stradavamo.
Kad su mu bile tri godine, Milomiru je umro otac, dok je majku izgubio u drugom razredu osnovne škole. Brigu o njemu i sestri po sudskom naređenju preuzeo je brat njegovog dede. Sa 13 godina otišao je u Beograd na metalostrugarski zanat. Tu je dočekao rat i aprilsko razaranje.
U jesen se vratio u rodno mesto, a posle incidenta u kojem je na staratelja bacio kamen bez želje da ga povredi, došli su policajci da ga vode. Staratelj se žalio da je hteo da ga ubije.
- U to vreme slali su narod za Nemačku čim neko nešto malo prekrši. Ja nisam hteo da idem u Nemačku i zamolim ih samo da svratim kući da uzmem odelo. Pobegao sam kroz prozor, sakrio se u šumu kod nekih komšija i pošto više nisam imao gde da idem, prijavim se u četnike. Posle sam prešao u partizane, a onda su me regrutovali za vojsku odakle sam dezertirao 1947. i preko Prespanskog jezera sa jednim Slovencem stigao u Grčku. Odatle sam otišao u izbeglički logor u Italiji, a onda 1949. brodom za Kanadu - pričao je Milomir.
Od dolaska u Kanadu Milomir je radio na farmi u Belvilu, pa u rudniku u Sadberiju. Tu se i oženio i zajedno sa Armelinom prešao je u Nijagaru. Kupio je restoran, vodio ga tri godine, nešto malo zaradio i kupio mali motel, pa je posle izgradio čuvenu Ameri-Canu, veliki hotel za koji su znali svi naši ljudi, ali i Kanađani koji su provodili vikende na Nijagari. Tih godina ostajalo mu je i po pola miliona dolara godišnje, što mu je omogućavalo da kupuje zemlju. Tek pre 14 godina je rasprodao i najviše zaradio baš na kupoprodaji.
Sinovac kao knjigovođa
Govoreći o tajni svog uspeha, Glavčić je rekao da "dobre ideje hrane dušu".
- Ako je to nešto loše, onda će to da izjeda tvoju dušu kao što rđa napada gvožđe. Sve što radiš moraš da voliš i to je, pored genetike, recept za dobro zdravlje i dug život. Veliki sam radnik, uživao sam u radu i sve što počnem želim dobro da uradim. Šta god sam radio, bio sam dobar i bolji od mnogih drugih. Mogao sam da vodim računa i o državi. Pišu mi pisma i žale se na Srbiju. Ja im kažem: "Pobogu, vi ste ortaci vaše države, ja sam dao 20 miliona dolara Kanadi kroz porez". Ništa nisam tražio od Kanade, nisam ništa tražio ni od Srbije kad sam tamo bio. Mora da bude način da se sa državom uortačite i pomognete i sebi i njoj, a ne samo da kukate na vladu i na državu. Bolje zasucite rukave i pitajte se šta ćete da radite za svoju zemlju, a ne šta ona treba da vama da - smatra Glavčić.
Nikada više Milomir nije otišao u Srbiju. Prvih godina po dolasku u Kanadu bilo je nezgodno da se vraća jer je dezertirao iz vojske. Posle je ušao u biznis i bilo je, što kažu Englezi, "ili radi ili umri". Dugo mu je trebalo da stane na noge. Pozajmljivao je, ali je svojima u Srbiji redovno slao novac i to radi još od 1958. kada su i saznali da je živ. Njegov sinovac, sin od polubrata, vodi posao raspoređivanja svih para koje Milomir šalje u Srbiju. Sve papire i račune, svu dokumentaciju o poslanom novcu, on uredno čuva i tačno zna gde i kome idu Milomirove pare.
