Krediti "pojeli" kućni budžet

Bilo nam je bolje za vreme Kevina Rada! Naravno, ne zbog njega samog, već zbog činjenice da su 2009, kada je bio prvi ministar, australijske familije imale više para nego danas.

pixabay.com

Kako zaraditi za obdanište

Šokantan nalaz je deo obimnog nacionalnog istraživanja o prihodima domaćinstava i životnom standardu (HILDA).

Ova jedinstvena analiza pravi se svake godine od 2001. i to na vrlo zanimljiv način. U njoj, naime, uvek učestvuju ista domaćinstva u koja se anketari iznova vraćaju i "snimaju" promene u njihovim životima.

Istraživanje finansira Ministarstvo društvenih službi, a izvodi Melburnski institut.

Rezultat: iz njega se vide promene koje "obična" statistika ne uočava. Učestvuje 7.000 domaćinstava, a ukupan broj anketiranih je 17.000 osoba (uključujući 5.000 dece).

U istraživanju je navedeno kako je stvarni raspoloživi prihod po domaćinstvu (posle poreza) dostigao vrhunac neposredno uoči globalne finansijske krize (pre deset godina). Tako smo 2003. imali prosečan prihod od 68.827 dolara. Do 2009, on je skočio na 87.045 dolara. Pre dve godine došao je na 89.341 dolar.

Sve u svemu, dakle, 2.296 dolara više nego za vreme mandata Kevina Rada.

Prihod je rastao više nego umereno i - nedovoljno da bi stigao skokove troškova domaćinstava.

Treba napomenuti da je reč o prosecima. Dakle, polovina australijskih domaćinstava zarađuje više od tih 76.225 dolara, ali i polovina u džepovima ima - manje.

Za poslednjih 15 godina, od svih regiona, najmanje je rastao prihod porodica u Sidneju - za svega 5.182 dolara. U Melburnu imaju za 9.785 dolara više, a u Pertu - za 19.276 dolara.

Posle svega, Pert je sada glavni grad sa najvećim rastom zarada. Prosečan raspoloživi prihod domaćinstva tamo iznosi 56.073 dolara.

Slede Brizbejn sa 49.210, pa Melburnu sa 48.494 dolara. Sidnej je 2001. godine bio grad u kome su domaćinstva imala najviše, a sada je pao na četvrto mesto, ispred Adelejda gde domaćinstvo, kad plati porez, ima godišnje 44.779 dolara.

Manje siromašnih

Ohrabruje da je procenat sirotinje opao od 2001, kad se meri procentom domaćinstava koja jesu ili nisu u stanju da sebi obezbede redovnu nabavku potrošačke korpe.

S druge strane, obeshrabruje što je siromaštvo najveće među starijim Ozijima, posebno među ženama. Najmanje siromašnih ima među parovima sa maloletnom decom.

Najveća podeljenost, kad je reč o siromaštvu, vlada u Viktoriji. Melburn, recimo, ima jedan od najmanjih procenata sirotinje u zemlji - 7,6 odsto, dok se broj siromašnih znatno povećava u drugim mestima Viktorije i iznosi 16,5 odsto cele populacije. U Sidneju, kao i drugim mestima u NSNj, sirotinja je podjednako zastupljena - oko 10 odsto.

Kada je reč o siromaštvu južnoaustralijska regionalna mesta su u najtežem položaju, sa 21,1 odsto sirotinje, znači više od petine stanovnika. U Adelejdu je prilično dobro u odnosu na njih - 10,1 odsto siromašnih.

Utešno je što većina ljudi ipak uspeva da u roku od godinu ili dve uspeva da popravi svoju besparicu. Danas, recimo, manje ljudi nego ranije u radnom životnom dobu zavisi od socijalne pomoći.

Godine 2001. njih čak 38,1 odsto sposobnih za rad bili su na socijalnom. Sada je taj procenat pao na 32,2 odsto i još se smanjuje.

Istraživanje takođe pokazuje da fakultetska diploma više nije "pasoš" za dobijanje posla u punom radnom vremenu, kao što je nekada bilo. Oko 86 odsto onih koji su od 2001. do 2005. diplomirali, radili su u punom vremenu pet godina kasnije. Od 2010. do 2011. stanje se promenilo - za tih pet godina stalni posao je uspelo da nađe 75 odsto diplomiranih osoba.

Ostali su dobijali ili zaposlenje u skraćenom radnom vremenu ili su išli na nastavak studija.

U poređenju s tom kategorijom, međutim, neuporedivo su gori izgledi onih koji završavaju samo srednju školu. U ovom vremenu, naime, broj onih među njima koji su našli stalni posao u punom vremenu pao je sa 81 odsto na svega 32,6 odsto.

Najteže u gradovima

Među krupnim stavkama koje danas opterećuju kućne budžete više nego ranije, svakako su, mada nisu jedini, troškovi stanovanja i brige o deci. Danas, tako, u odnosu na 2002, stambeni dugovi generacije stare od 18 do 39 godina su skoro udvostručeni.

Prosečan dug na kuće u kojima stanuju porastao je sa 169.201 na 336.586 dolara.

Taj rast uopšte ne znači da je danas više vlasnika kuća iz te, mlađe generacije. Naprotiv. Godine 2002, 36 odsto osoba od 18 do 39 godina starosti imalo je stambeni kredit i, dakle, stanovalo u svojoj kući. Sada je taj procenat pao na 25 odsto i najveći pad je kod parova sa maloletnom decom.

- Glavni uzrok su cene kuća - kaže autor istraživanja, profesor Rodžer Vilkins.

U gradovima je stanje najteže. Sada u Sidneju manje od 20 odsto osoba mlađih od 40 godina ima kuću, dok ih je u unutrašnjosti 35,7 odsto. Izveštaj navodi da je najveći pad među kupcima kuća zabeležen kad se radi o ženama u administraciji, muškarcima u društvenim organizacijama i trgovini, ženama tehničarkama i zanatlijama.

Najniži procenat vlasnika kuća ima u Sidneju i Melburnu, kao i urbanim područjima izvan Brizbejna. Najviše kućevlasnika je u Kanberi i Severnoj Teritoriji.

Nije iznenađenje ni da mlade odrasle osobe duže ostaju pod krovom svojih roditelja. Pre dve godine, čak 60 odsto muškaraca i 48 odsto žena od 22 do 25 godina starosti bili su u roditeljskoj kući. Pre 15 godina, takvih je bilo 43 odsto muškaraca i 27 odsto žena.

Skupa briga o deci

Jedan od posebnih šokova svakako je činjenica da je za poslednjih godina, po realnim cenama, cena u ustanovama za brigu o deci, skočila za čak 74 odsto za parove, a 104 odsto za samohrane roditelje.

I to u vreme kada, za poslednjih pet godina, nije bilo porasta prosečnog prihoda.

Problem je veći kad se zna da čak 1,2 miliona dece danas raste kod samo jednog roditelja.

Nedostatak krova nad glavom i visoki troškovi za decu su uzrok visokog procenta siromaštva baš kod samohranih roditelja.

Od njihove dece, čak do petine nema za osnovne potrebe.