I Grčka je imala svoj Goli otok
Grčko ostrvo Jaros uvek je bilo daleko od očiju turista. Jer to je, slično Golom otoku, bio ogroman zatvor za političke zatvorenike. I to više puta čak i u današnjoj Grčkoj: četrdesetih, pa onda ponovo krajem šezdesetih.
Ostrvo Jaros zvali su svakakvim pogrdnim imenima: "Đavolje ostrvo", pa čak i "Dahau na Sredozemnom moru". Još starim Rimljanima služio je kao mesto gde su proganjani njihovi nepoželjni sugrađani. Njihova sudbina na tom ostrvu gotovo bez bilo kakve vegetacije, jedva da je bila nešto malo bolja od pogubljenja.
U Atini su se setili Jarosa nakon građanskog rata u Grčkoj (1946-1949) kada su tamo poslali više od 20.000 komunista i drugih "državnih neprijatelja". I baš kao u tadašnjoj Jugoslaviji, ni Jaros nije bio zatvor već "vaspitno-popravna institucija" u kojoj je robijaše trebalo prevaspitati da ponovo postanu "pravi Grci". Ali taj zvanični naziv ništa u suštini nije promenio: bilo je to ostrvo za robijaše na kome su oni mučeni i zlostavljani.
Iako je ostrvo bilo daleko, ipak se pročulo po okrutnostima, tako da su čak i Ujedinjene nacije osudile grčku vladu. Tadašnja konzervativna vlada poslušno je prihvatila kritiku i zatvorila robijašnicu na ostrvu. Ali to ne znači da je robijaše pustila na slobodu: premestila ih je po zatvorima širom Grčke.
I dugo je to ostrvo bilo gotovo zaboravljeno - sve do vojnog udara u Grčkoj 1967. Pučisti su tada iskoristili Jaros da tamo smeste na hiljade svojih političkih protivnika. I za razliku od četrdesetih, vojna hunta tamo je slala i žene - a bilo je čak i trudnica!
U suštini se ne zna koliko je bilo žrtava na Jarosu u vreme vojne hunte. Na groblju na Jarosu pokopano je samo 22-je ljudi. To se može objasniti i time da je mnogo zatvorenika prebačeno na ostrvo Siros, onda kada je bilo jasno da oni "neće još dugo" - samo da se ne izazove pažnja zbog broja smrtnih slučajeva na Jarosu.