Otkriveni tajni spisi CIA: Ko bi upravljao Amerikom u slučaju nuklearne katastrofe
Kada je Donald Tramp postao predsednik, nasledio je izrazito užarenu geopolitičku situaciju u Ukrajini, Severnoj Koreji, Siriji, Avganistanu i na Baltiku, a direktno u ruke je dobio najmoćniju vojnu mašineriju na svetu - Oružane snage Sjedinjenih Američkih Država i njihov arsenal nuklearnih bojevih glava.
Napad na aerodrom sirijske vojske, za koji se sumnja kako je bio posledica hemijskog napada na civile, pokazao je kako se Tramp ne libi da upotrebi silu kada mu se to učini potrebnim, a njegovo razmeštanje raketnih razarača i nosača avina u blizini Severne Koreje novo je otvaranje fronta koje bi moglo da završi kobno po ceo svet, piše Jutarnji list.
Šta bi uradio Tramp?
Kada bi, u najcrnjem scenariju, međunarodni odnosi spali na najnižu tačku i kada bi u smeru SAD počeli da lete interkontinentalni balistički projektili s nuklearnim bojevim glavama iz smera Rusije ili Kine, šta bi učinio Tramp i američka vlada?
Pročitajte još:
* Da li se svet sprema za rat: Tramp potegao oružje, šta je sledeće?
* Blef američkog predsednika: Raskrinkana Trampova "ratna turneja"
Uprkos stalnoj pretnji od nuklearnog napada za vreme Hladnog rata, SAD decenijama nisu imale ostvariv plan "kako osigurati delovanje izvršne vlasti u slučaju napada", piše ugledni časopis "Forin polisi".
Tek je američki predsednik Džimi Karter u kasnim 70-im godinama prošlog veka primetio kako nigde u službenim procedurama ne postoje odgovori na neka od ključnih pitanja: ako izvršna vlast može da preživi nuklearni rat, šta bi tačno radila nakon njega? Kako identifikovati preživelog naslednika predsedničke pozicije? Ko bi ga identifikovao? Kako bi ispunili tri glavne funkcije predsednika: biti čelnik izvršne vlasti, čelnik države i vrhovni zapovednik oružanih snaga?
Svakom svoj bunker
Pre nego što se Karter prihvatio stvaranja novih planova, s kojih je ovih dana skinuta oznaka tajnosti, situacija je bila dosta zabrinjavajuća. Od svake federalne agencije očekivalo se da izgradi sopstveni podzemni bunker u kojem bi njeni zaposleni mogli biti zaštićeni od nuklearnog rata, ali agencije tu obavezu nisu preozbiljno shvatile.
U slučaju napada, čelnici udruženog stožera naredili bi da se 60 vršioca izvršne vlasti premeste na jednu od nekoliko sigurnih lokacija, od kojih je primarna bila smeštena na planini Veder u saveznoj državi Virdžiniji, ali su vojska i vazduhoplovstvo imali dovoljno dodeljenih helikoptera samo za trećinu tog broja ljudi.
Nova agencija
Nuklearna skloništa izgrađena tokom 50-ih godina trebalo je redom obnoviti. Nisu postojale nikakve procedure za evakuaciju većeg dela populacije. Vojne vežbe ignorisale su mogući scenario nuklearnog napada. Karter je naredio objedinjavanje nacionalnog programa civilne zaštite s ciljem da se osigura preživljavanje 80 posto stanovnika u slučaju napada.
1979. godine osnovao je Saveznu agenciju za vanredne situacije (FEMA). Nova agencija preuzela je odgovornost za nadgledanje civilne zaštite, sigurnih lokacija za preseljenje i stvaranje nužnih zaliha za slučaj rata. Istovremeno, Karter je preuzeo i najteži izazov - razradu mehanizma koji bi osigurao naslednicima predsednika izdavanje naredbi za nuklearni rat, za vreme i nakon nuklearnog napada.
Šifrovana imena naslednika
Prema prvom planu, Odsek za vojsku Bele kuće dodelio je svim dužnosnicima u redu nasleđivanja predsedničkih ovlašćenja šifrovana imena, koja je trebalo da kažu preživelim radnicima Pentagona. Ubrzo su problemi s ovim planom postali bolno očigledni. U slučaju da sovjetski projektili lete prema SAD-u, niko se ne bi trudio da detaljno proverava identitet osoba koje se javljaju. A šta bi se dogodilo ako bi udar pogodio sam Pentagon?
Sledeći plan je bio osmišljen kako bi pružio fleksibilniji i decentralizovan način za očuvanje izvršne vlasti. Pripremiti pet "međuagencijskih timova" od po 50 ljudi svaki, koji bi u slučaju vanrednih situacija bili razmešteni na neku od sigurnih lokacija, kojih bi bilo nekoliko stotina, gde bi mogli da obavljaju sve funkcije izvršne vlasti.
Njihov prvi zadatak bi bio da pronađu pravog predsednika - najviše rangiranog preživelog državnog vršioca dužnosti. Detalji su i danas tajna, ali uključuju uptrebu čipova za praćenje, čije bi signale pratila FEMA i Nacionalni centar vojnog zapovedništva.
Vođenje nuklearnog rata
Svaki tim imao bi dovoljno istreniranog osoblja koje bi pružilo aktuelnom predsedniku podršku u izvršavanju tri ključna zadatka predsednika: vrhovni zapovednik, čelnik države, čelnik vlade. Komunicirali bi s drugim timovima i s preživelim elementima Pentagona, kako bi izvršavali planove za nuklearni rat. Primali bi obaveštajne podatke i izveštaje o razmerama uništavanja. Bili bi u kontaktu s državnim i lokalnim vlastima.
Svaki od timova i lokacija osmišljen je tako da može da funkcioniše punih šest meseci bez spoljne podrške. U Karterovim planovima nalaze se i uputstva kako ponovno oformiti Kongres, kako mobilizovati sve nacionalne resurse i kako uspostaviti sistem civilnih rezervista. Većina Karterovih planova danas je još pod oznakom "tajno", ali mnoge detalje je moguće potvrditi iz povezanih izvora.
Sateliti za komunikacije
"Forin polisi" podseća kako je CIA ubrzo nakon donošenja Karterovih planova osnovala tajni Odsek za obaveštajnu podršku u vanrednim situacijama, koji priprema tročlane timove za slanje na sigurne lokacije.
Iz proračunskih dokumenata vidljivo je kako su i druge savezne agencije povećale proračune kako bi obučile i opremile timove za podršku predsedničkim naslednicima. Pentagon je testirao mobilne zapovedne centre. Ratno vazduhoplovstvo je dodelilo komunikacijske sposobnosti novijim satelitima namenjene samo za osiguranje nastavka rada vlade.
Poznato je i da je predsednik Ronald Regan bio nezadovoljan Karterovim planovima, jer je verovao da nije moguće osigurati preživljavanje predsedničkog kabineta. Jedan od njegovih najbližih savetnika, Tomas Rid, uverio ga je da ne napusti Karterov sistem, već da ga doradi.
Planovi su sigurno napredovali od tada do danas, ali se drže u najstrožoj tajnosti, iz jasnih razloga. U slučaju nuklearnog napada na Sjedinjene Države, gotovo je sigurno da bi se osigurao kontinuitet vladavine i predsednikovog kabineta. Jedino je pitanje da li bi bilo moguće osigurati i preživljavanje samog Donalda Trampa.
