Čudno oboljenje pogađa decu izbeglica: Bekstvo u komu
Već godinama se Švedska suočava sa krajnje čudnom bolešću koja pogađa isključivo decu izbeglica tako što zapadaju u stanje najsličnije komi. Deca postaju potpuno pasivna, ne pokreću se, ne govore, nisu sposobna da jedu i piju i ne reaguju na fizičke nadražaje ili bol. Izvan ove skandinavske zemlje ne zna se ništa o tzv. sindromu rezignacije, kako je bolest nazvana.
Radi se o stotinama azilantske dece koja zapadaju u ovo stanje u trenutku kada njihove porodice dobiju informaciju da treba da budu deportovane u zemlju porekla, piše američki "Njujorker", a prenose austrijski i nemački mediji.
Bolest se pojavila početkom 2000, rekao je za američki magazin Goran Bodegard, direktor odeljenja za dečju psihologiju univerzitetske klinike Karolinska u Stokholmu. U to vreme, u hitnu pomoć počeli su da dolaze brojni roditelji sa obolelom decom ne znajući šta im je. Mnogi su mislili da je u pitanju kolera, ali su švedski lekari postavili drugu dijagnozu - sindrom rezignacije.
Izgleda da se ova deca podsvesno žrtvuju za dobijanje dozvole boravka za svoje porodice.
Slično misli i doktorka Elizabet Hultkranc, koja komu vidi kao neku vrstu "zaštitne funkcije". Ova lekarka je lečila već više od 40 mališana s ovim sindromom. Jedan od njih je sada 13-godišnji Georgi, koji je sa pet godina pobegao u Švedsku sa porodicom iz Severne Osetije. Njegov otac Soslan dobijao je pretnje smrću, jer je postao pripadnik jedne verske sekte. Kada je porodica pre dve godine dobila rešenje da im je zahtev za azil po drugi put odbijen, počela je borba za ostanak u Švedskoj.
- Tada se Georgi promenio - priča njegov otac. - Prestao je da govori ruski, proizvodio je neartikulisane zvuke koje niko nije razumeo.
Zagonetka za naučnike
Prema studiji stručnog časopisa "Granice u biološkoj psihologiji", čiji je jedan od autora i neuropsihijatar iz Stokholma Predrag Petrović, između 2003. i 2005. prijavljeno je više 400 obolele dece, između osam i 15 godina. Sindrom je i dalje za naučnike potpuna misterija, i to iz dva razloga: nije poznat nijedan slučaj izvan Švedske, a pogođena su samo određena deca. Naime, gotovo svi kojima je dijagnostikovan sindrom poreklom su iz bivše Jugoslavije ili bivšeg Sovjetskog Saveza, a mnogi od njih su deca Roma i Ujgura.
Tokom 2014. sindrom rezignacije je kao oboljenje priznalo švedsko zdravstvo. Od tada se više ne smatra da deca jednostavno simuliraju ove simptome. I pored svega, uzroci su nepoznanica. Jedno od objašnjenja moglo bi da bude da deca nakon traumatičnih iskustava koja su imala u zemlji porekla ne žele da izgube nadu u bolji život, koju su dobila u novoj domovini.
Kada je u decembru doneta konačna odluka o odbijanju azila, Georgi je otišao u svoju sobu i zatvorio oči. Nakon nekoliko dana došla je doktorka Hultkranc i videla dete koje se uopšte nije kretalo. Pošto danima nije jeo, izgubio je mnogo na težini. Fizički parametri, kao i puls bili su normalni, ali kada bi mu lekar podigao i ispustio ruku, ona bi samo pala na dečakovo lice. Morali su prisilno da ga hrane.
- Deca u ovom stanju izgledaju kao Snežana iz bajke, ona su izašla iz ovog sveta - objasnila je doktorka.
Nakon što su im vlasti u maju prošle godine saopštile da im se odobrava trajni boravak u Švedskoj, jer njihovom sinu treba obezbediti stabilne životne uslove, prošle su dve nedelje bez ikakvih promena, a onda je Georgi na trenutak otvorio oči. Tri dana nakon toga popio je gutljaj vode na kašičicu, a sutradan je već jeo sladoled. Kod nekih pacijenata povratak u normalan život traje nekoliko meseci. Georgi danas ponovo ide u školu, iako se još nije potpuno oporavio. Novinarima "Njujorkera" Georgi je rekao da nije imao nameru da "zaspi". Hteo je samo da provede dan u krevetu, jer je bio besan na svoje roditelje:
- Zašto da idem u školu ako ne mogu da ostanem u Švedskoj i dobijem posao? Bio sam mnogo umoran i bez apetita - rekao je Georgi i svoje stanje opisao kao stakleni sanduk koji se polako puni vodom.
U drugom slučaju, novinari američkog lista opisuju slučaj dve romske devojčice poreklom sa Kosova. Mlađa Đeneta ne komunicira sa okolinom već dve i po godine, od svoje 12. godine.
Doktorka Hultkranc napisala je u oktobru 2015. molbu-pismo imigracionim vlastima da odobre ostanak ovoj porodici. Godinu dana kasnije, zahtev za azil je ponovo odbačen, a u roku od 24 sata Ibadeta, Đenetina sestra, koja je tada imala 15 godina, nije mogla više da hoda. Otac devojčica Muharem pokušao je da je natera da ide u školu tako što ju je posadio na sedište bicikla i gurao je, ali je ona usput potpuno obamrla, pa ju je vratio kući i smestio u krevet. U njemu leži nepomično već više od pet meseci.
Porodica živi u centralnoj Švedskoj, gde su ih posetili američki novinari. Devojčice u nosu imaju creva kroz koja ih veštački hrane. Njihova majka Nurija je ispričala da je u razgovoru sa imigracionim vlastima 2014. godine objasnila da su decu na Kosovu maltretirali Albanci jer su Romi.
- Ne možemo nazad na Kosovo, jer nam tamo nema života - ispričala je Nurija.
Na pitanje američke novinarke da li je moguće da je bolest zarazna, jer osim dve sestre dete još jednog rođaka ima iste simptome, njihovi roditelji kažu da se Igbeta razbolela kada je videla sestru u tom stanju. Igbeta je sa ocem išla do lekara i prevodila mu Đenetine nalaze sa švedskog na romski. Pritom je čula da doktor kaže kako je jedini lek dozvola boravka. Nedugo posle toga i ona je pala u postelju.
Učaureni mozak
U pratnji američke novinarke Rejčel Aviv nalazila se i doktorka Hultkranc. Kada je otvorila Đenetino oko, ona je gledala samo napred, bez pokreta. Pogled koji bi očekivali samo od mrtve osobe, piše ona. Zenice su reagovale na svetlost baterijske lampe, što znači da je fizički gledano sa očima sve u redu, objasnila je švedska lekarka i dodala: "Samo je njen mozak učauren". Na drugoj strani kreveta, Ibadetine oči kao da nemaju zenice, koje su okrenute negde iza kapaka. "To je Belov fenomen, jer se jabučice izokrenu unazad da zaštite rožnjaču", tumači doktorka. Merenje pritiska pokazuje da su Ibadetin pritisak i puls normalni, za razliku od sestrinih koji su posle dve godine u krevetu smanjeni. Sledeći test je na hladnoću. Doktorka je tražila od Muharema da donese led u kockama, ali on je umesto toga doneo zamrznuto pile. Hultkranc stavlja pile na Ibadetin goli stomak, na šta ona uopšte ne reaguje, potom ponovo meri puls i pritisak. Kod zdrave osobe iznenadni šok od hladnoće promenio bi ove vrednosti, ali Ibadetine vrednosti se ne menjaju.
