Analiza napada SAD: 59 raketa za 14 minuta, a gde su Rusi?
Američki napad na sirijsku vazduhoplovnu bazu Šajrat je izvršen sa 59 krstarećih raketa tipa Tomahavk i trajao je 14 minuta, piše Tango siks.
To je do sada zvanično bio najveći direktan napad na sirijske snage od kako se u toj zemlji vodi rat koji je počeo još 2011. godine. Kao glavni razlog za ovu akciju SAD su navele da su sa ovog aerodroma poleteli avioni koji su 4. aprila dejstvovali hemijskim oružjem po civilima u gradu Han Šajhun u provinciji Idlib.
Napad, koji je počeo u 4:40 po srednjeevropskom vremenu (po lokalnom je trajao od 3:42 do 3:56), izvršen je lansiranjem 59 krstarećih raketa TLAM (BGM-109 ’’Tomahawk’’) i to sa dva ratna broda koja su se nalazila u istočnom Mediteranu. Bili su to razarači klase ’’Arleigh Burke’’ i to DDG ’’Porter’’ sa koga je ispaljeno 36 raketa i DDG-71 ’’Ross’’ čija posada je lansirala 23 Tomahavka. Rakete su na putu do Šajrata preletele vazdušni prostor Libana.
Fotografije i video snimci koji su načinjeni nakon napada pokazuju da je dejstvovano po armirano-betonskim skloništima za avione, različitim skladištima, položajima protivvazduhoplovne odbrane aerodroma, piste i ostalu infrastrukturu baze. Prvi izveštaj koji su saopštili Rusi govorio je da je dejstvovano na svega 23 tačke a SAD su navele da je 58 raketa pogodilo ciljeve.
Prema poslednjim informacijama na aerodromu je uništeno 9 borbenih aviona od toga 5 Su-22M3, jedan Su-22M4 i tri MiG-23ML, jedna radarska stanica za osmatranje i navođenje 1S91 raketnog sistema PVO 2K12 Kub, jedan lanser raketnog sistema zemlja-zemlja M600 ’’Fateh’’ i nekoliko artiljerijskih oruđa. Pri tom je, po navodima sirijskih zvaničnika poginulo 15 osoba od kojih 4 civila a više ljudi je povređeno.
U bazi Šairat je pre početka borbenih dejstava bila stacionirana 50. vazduhoplovna brigada sa tri eskadrile i to 675. eskadrilom sa lovcima MiG-23ML, MLD i UB, 677. eskadrilom sa jurišnicima Su-22M4 i UM-3K kao i 685. eskadrilom sa Su-22M3 i UM-3K. Nakon početka sukoba veći deo aviona je prebačen na druge aerodorme tako da je na Šajratu ostao znatno manji deo efektiva. Za neposrednu PVO aerodroma angažovana je baterija raketnog sistema 2K12 ’’Kub’’ a u okolini se nalazi i položaji sa PVO sistemima S-125 ’’Neva’’.
Tokom 2016. tamo je primećeno prisustvo helikoptera Vazdušno kosmičkih snaga Rusije i to borbenih Mi-24VM, Mi-28N i Ka-52 kao i transportno-borbenih Mi-8AMTŠ. Pripadnici ruske vojske su u vreme napada na bazu sigurno bili tamo ali nije još uvek poznato da li su se na aerodromu nalazili i ruski helikopteri. Državni sekretar SAD Reks Tilerson izjavio je da je ruska strana specijalnim diplomatskim i vojnim kanalima unapred obaveštena o tome da će se izvršiti raketni udar na bazu Šajrat.
Zbog čega nije dejstvovala ruska PVO?
Odmah nakon napada i sagledavanja efekata dejstva pojavile su se mnoge teorije o tome šta se zaista dogodilo. Prvobitna informacija, koju je lansirala ruska strana, je bila da su samo 23 rakete pogodile ciljeve nakon čega se u medijima pojavila tvrdnja da je preostalih 36 raketa oboreno ili da usled ometanja nije doletelo do svojih ciljeva. Obaranje tih raketa povezano je sa eventualnim dejstvom raketnih sistema S-300 i S-400 koje je Rusija razmestila u Siriji kao i ometanjem sistemom Krasuha-4 koji je takođe instaliran i to na aerodromu Hmejmim.
Međutim, naknadnim i detaljnijim uvidom u štetu koja je naneta bazi može se zaključiti da je do Šajrata stiglo znatno više od samo 23 rakete, moguće oko 40 do 44 a neki ciljevi su pogađani i sa bar dve rakete. Neke od njih su i promašile jer su završile u travnatim i betonskim površinama aerodroma a prijavljene civililne žrtve su posledica pada raketa na naseljena područija.
Sistem S-300VM je stacioniran oko mornaričke baze Tartus a S-400 na aerodromu Hmejmim gde se baziraju ruski vojni vazduhoplovi među kojima su taktički bombarderi Su-24 i Su-34, jurišnici Su-25, višenamenski borbeni avioni Su-30 i Su-35, avioni posebne namene Il-20, Il-22, An-30, transporteri Il-76 kao i helikopteri različitih tipova i namena. Za naposrednu odbranu aerodroma Hmejmim kao i za zaštitu sistema S-400, postavljeni su artiljerijsko-raketni sistemi Pancir-S1.
Ovakvim stacioniranjem raketnih sistema S-300 i S-400 sasvim sigurno se ne može u potpunosti zaštititi vazdušni prostor Sirije jer pomenuti sistemi nisu svemogući. Treba imati u vidu da su ih Rusi razmestili pre svega radi zaštite svojih snaga a nemamo nikakve zvanične informacije kakav je dogovor postignut sa Sirijom koja je pozvala Rusiju da joj pomogne u borbi protiv terorizma. Takođe, izbor mesta za razmeštaj ovih sistema je, zbog teritorije koju kontroliše sirijska armija, znatno ograničen i svakako je bilo najbezbednije postaviti ih na obali i u zapadnom delu Sirije.
Pomenuti sistemi koriste nekoliko tipova raketa, konkretno S-400 tri tipa sa ukupno 6 verzija. Od toga se dva tipa raketa koriste za obaranje krstarećih raketa. Prva je 9M96 čiji je maksimalan domet za aerobalističke ciljeve, u zavisnosti od verzije, od 40 do 120 km. Najveći domet S-400 može se osvariti raketama 40N6 koje mogu oboriti aerobalistički cilj na daljini do 400 km ali samo ako se on nalazi na visini preko 9 km i ima radarski odraz od minimum 4 metra kvadratna. Maksimalni domet sistema S-400 kada su u pitanju balističke rakete je svega 60 km.
Rusi su mogli da vide američke rakete, ali ne i da deluju
Na osnovu dostupnih video snimaka kao i fotografija, Rusija je u Siriji, u okviru kompleksa S-400 razmestila lansere 5P85SM2 koji mogu da lansiraju samo rakete 48N6 (i njenih novijih verzija) čiji domet pri gađanju krstarećih raketa iznosi svega 28 do 38 km. Domet tih raketa za aerobalističke ciljeve je 150 do 250 km po daljini, u zavisnosti od verzije. Na osnovu dostupnih informacija o radarima sistema S-300 i S-400, Rusi su sasvim sigurno mogli da vide američke krstareće rakete ali očigledno ne i da dejstvuju na njih.
Krstareće rakete nisu primaran cilj ruskih sistema velikog dometa i nije racionalno koristiti ih za njihovo obaranje jer u slojevitoj ruskoj PVO postoje drugi sistemi koji su za to zaduženi poput na primer Strele-10, Tunguske, Pancira i Tora. Usled ratnih dešavanja sirijska PVO odavno više nije homogena i ne može da pokrije celu teritoriju Sirije a savremeni sistemi PVO u njenom inventaru poput Pancira, Pečore-2 i Buka su malobrojni i najverovatnije se čuvaju za neke moguće buduće sukobe.
Odbrana aerodroma, na koji je odjednom u istom danu u malom vremenskom razdoblju dejstvovano sa čak 59 raketa, sa dostupnom PVO oko baze gotovo da nije bila moguća. Šteta koja je naneta nije toliko neznatna ali je ovo borbeno dejstvo SAD bila samo poruka šta se dalje može očekivati, a vrlo je verovatno sprovedeno i radi opipavanja pulsa kao i za dobijanje političkih poena američkog predsednika.
Poletanje sirijskih borbenih aviona iz baze Šajrat obnovljeno je nakon samo nekoliko sati od napada što dokazuje da je aerodrom i dalje operativan i da dejstva američkih raketa nisu imala većeg uticaja na sposobnost sirijske avijacije da vrši borbena dejstva iz ove baze.
