Kriza u ovoj zemlji bi mogla da dovede do stvarnog sukoba Rusije i NATO-a
Rastuća politička nestabilnost u Belorusiji mogla bi da nagovesti direktnu rusku intervenciju koja bi za Evropu mogla da bude jači faktor destabilizacije nego posrednji rat Moskve i Kijeva. Napad na Belorusiju mogao bi da dovesti u pitanje bezbednost i integritet više susednih država i ima potencijal prerastanja u direktnu konfrontaciju Rusije i NATO-a.
Politički uslovi u Belorusiji se brzo pogoršavaju. Protesti protiv predsednika Aleksandra Lukašenka, koji su počeli sredinom februara, šire se izvan glavnog grada Minska. Podstakli su ih građani ljuti na vladu koja je nametnula "porez na skitnice" ljudima koji su zaposleni manje od pola godine, a zatim su prerasli u zahteve za sistemsku političku promenu, uključujući čak i odlazak Lukašenka, piše Jutrnji list.
Relativno slaba opozicija u Belorusiji nije pokrenula proteste pa se čini da masovne demonstracije u više gradova nemaju vođstvo. Ipak, što duže protesti traju, verovatnije je da će se pojaviti fokusirano i odlučno vođstvo koje će voditi bilo u prozapadnom, bilo u proruskom smeru. Tokom prošle godine Minsk je uspostavio bliskije odnose s EU i SAD-om kako bi privukao potrebna ulaganja.
Belorusija se udalajav od Moskve i okreće Briselu
Podrška iz Moskve presušuje zbog slabljenja ruske ekonomije, pa i beloruska ekonomija tone. Evroazijska ekonomska unija, čiji je Belorusija član pokazala se kao jadnjikav neuspeh. Lukašenko je, uprkos sporazumu o Uniji između Rusije i Belorusije, opirao pritisku Kremlja da uspostavi avio-bazu u zapadnom delu zemlje koja bi predstavljala direktnu pretnju NATO-u. Čak se diplomatski približio EU i SAD-u ukidanjem viza za građane Zapada.
Ukidanje sankcija EU nametnutih beloruskim zvaničnicima rezultiralo je nedavnom posetom visoke delegacije EU Minsku. Dok bi Zapad mogao da pozdravi kompromisno rešenje između Minska i demonstranata kao predznak političkih reformi, Moskva na Lukašenkov meki pristup demonstarcijama gleda kao na veliku slabost. Strahuje da bi to moglo da podstakne drugi "evro-Majdan" poput ukrajinskog koji bi izvukao Belorusiju iz ruske orbite. Moskovski mediji, kako bi dezorijentisali javno mnjenje, tvrde da je reč o novoj "obojenoj revoluciji" ili "fašističkom puču" koji osmišljavaju zapadne obaveštajne službe uz rusku granicu.
Belorusija je ključna komponenta u projekciji moći Kremlja u srednjoj Evropi i baltičkoj regiji jer se graniči sa tri članice NATO-a. Kremlj neće dopustiti da zemlja sama bira okretanje prema Zapadu s Lukašenkom na čelu ili bez njega.
Ruski zvaničnici okrivljuju Lukašenkove korake prema Zapadu za sadašnju krizu i njihova propagandna mašinerija opisuje Belorusiju kao "propalu državu" sličnu Ukrajini neposredno pre ruske aneksije Krima u februaru 2014. godine. Zloslutan scenario nestabilnosti bio bi kada bi ruske službe srušile Lukašenka pod dimnom zavesom protesta te i zaštite od nasilne revolucije, građanskog rata ili intervencije NATO-a.
Moskva bi tada tvrdila da ona samo provodi "volju naroda", smenjujući "poslednjeg diktatora u Evropi" - nesretna fraza koju su koristile Bušova i Obamina administracija i koja bi Zapadu mogla da se obije o glavu. Ruske službe duboko su ušle u belorusku vojsku, policiju, birokratiju i obaveštajnu mrežu te mogu da insatliraju promoskovsku zamenu za Lukašenka.
Kremlj želi punu kontrolu zapadnih granica Belorusije
Takav bi korak verovatno pratila "bratska" vojna intervencija jer Kremlj želi punu kontrolu beloruskih zapadnih granica s Poljskom, Litvanijom i Letonijom. To bi moglo da postavi temelj za još opasniji regionalni konflikt. Manje od 240 kilometara deli Belorusiju od ruske baltičke enklave Kalinjingrada. Kratkim vojnim prodorom kroz litvansku teritoriju Kremlj bi mogao da ostvari dva strateška cilja. Prvo, direktno bi povezao rusku zemlju s vojnom bazom koja je domaćin baltičke flote. Drugo, odsekao bi tri baltičke države od moguće pomoći NATO-ovih trupa i dostave opreme u slučaju budućeg ruskog napada na Estoniju i Litvaniju.
Opravdanje svog baltičkog prodora Moskva bi mogla da pronađe u nezadovoljstvu ruske i poljske manjine na jugu i istoku Litvanije, što je primarni cilj ruske propagande i čijim se liderima sada osmehuje Kremlj.
Moskva bi tako mogla da ima dva povoda za intervenciju u Litvaniji, koja bi povezala Rusiju s Kalinjingradom: navodna zaštita "ruskih govornika" i onemogućavanje izolacije sugrađana u Kalinjingradu. Iz kremaljske perspektive Belorusija predstavlja istovremeno i opasnost i mogućnost da ne samo testira Zapad, nego i ostvari stratešku pobedu. To dolazi u trenutku kad je EU zaokupljena krizom identiteta, a američka neiskusna Trampova administracija je blokirana domaćim političkim bitkama. Moskva je tradicionalno iskorišćavala trenutke slabosti i neodlučnosti na Zapadu kako bi ostvarila svoje imperijalne ciljeve i kriza u Belorusiji lako bi mogla pokrene takav scenario.
