Vesnik urbane apokalipse: Ovaj ruski supertop je smrt za gradove
Zašto su Rusi napravili cev tako velikog kalibra i uporedivo kratkog dometa? Pogledom na proštlost dobija se odgovor na ovo pitanje.
Samohodni topovi su montirani na lagano oklopljene nosače, oni su u stanju da prenesu tešku brzometnu artiljerijsku vatru iz cevi prečnika 120 mm.
U poređenju s haubicama, samohodni minobacači su lakši i zahtevaju manje logističkog održavanja, ali su zato i kraćeg dometa, piše Newsweek.rs. Međutim, ruska armija je jedina koja u svom arsenalu ima i samohodni minobacač kalibra 240mm, tipa Tulipan (Lala), ovaj aparat je dobio i vatreno krštenje u borbi. Za početak, Tulipan se koristi u razaranju ojačanih odbrambenih položaja.
Gde je sve "koristan"
Pročitajte još:
* Rusi nemaju problem s ledom: Teškom tehnikom preko reke
* VIDEO: Sevali minobacači, ruski specijalci ispalili 45.000 granata
Izraelske fortifikacije na Golanu, mudžahedinske pećine u Avganistanu, i aerodromska postrojenja ukrajinske vojske su se kroz istoriju našla na meti minobacača tipa M240 ruske proizvodnje.
Dalje, u razaranju gradova, što se vidi na primerima Groznog, Bejruta i Homsa.
Trideset tona težak M240 top aparata 2S4 montiran je na GMZ šasiju koja se koristi i kod mnogih drugih samohotki. Devetočlanu posadu štiti 20mm oklopa, dovoljno da odbije vatru ručnog naoružanja i šrapnela projektila većeg kalibra.
Iako se tokom marša cev nalazi usmerena ka prednjem delu vozila, nakon montiranja na vatreni položaj, ona se okreće unatraške. Za razliku od većine drugih minobacača, M240 se i puni od pozadi. Projektile dužine od 1,5 metara sa po 100 kg eksploziva u stanju je da ispali na udaljenost od preko 9 kilometara.
Uz raketnu asistenciju, ovaj domet se povećava na 20 km, jedino ograničenje leži u sporom tempu paljbe od svega jedne granate po minutu. Za razliku od haubica, minobacački projektili padaju na cilj skoro vertikalnom putanjom, što ih čini efikasnim u prebacivanju zidova i drugih fortifikacija, uzvišenja, zgrada...
Top M240 i minobacač 2S4
Top tipa M240 opremljen je municijom raličitog punjenja, od projektila za probijanje betonskih bunkera, do zapaljivih granata.
A tu je i nuklearno punjenje tipa 3B11 koje je 2S4 činilo neizostavnim delom brigada nuklearne artiljerije tokom hladnog rata. Ove granate dopunjuje lasersko navođenje tipa Smelčak koje je s velikim uspehom korišćeno u Avganistanu.
Rusija trenutno na raspolaganju ima svega jedan bataljon od 8 aparata tipa 2S4, s preko 400 ovih vozila u rezervi. Do njihove upotrebe, poslednji put je došlo 2000. godine u napadu na prestonicu ruske republike Čečenije, Grozni.
Za razliku od većine ruskih borbenih vozila, S24 nije prodavan drugim članicama Varšavskog pakta, s izuzetkom malog kontingenta koji je kratko vreme služio u armiji Čehoslovačke.
Bespilotne letelice OEBS-a su zapazile upotrebu ovog minobacača u ukrajinskom suboku 2014. godine. Najmanje četiri vozila tipa 2S4 snimljeno je u akciji na istoku zemlje.
Na aerodromima u Donjecku i Lugansku, Tulpani su izgradili posebnu reputaciju. U oba slučaja, njihova vatra je do temelja uništila pogođene terminale, terajući preostale ukrajinske snage na povlačenje.
Ukrajinski minstar odbrane je u jednom trenutku tvrdio da su njegove snage pogođene nuklearnim punjenjem ovog ruskog topa, da bi ubrzo demantovao takve tvrdnje pravdajući se da je samo navodio mogućnosti kojima neprijateljko oružje raspolaže.
2S4 nema takmaca u armijama zapadnih zemalja.
Delimično je tako zato što njegove zadatke koji se tiču razaranja neprijateljskih utvrđenja uglavnom obavljaju vazdušne snage.
Ipak, prednosti kopnenog sistema koji može da održava redovnu vatru i u uslovima kada vazduhoplovstvo to ne može ne treba posebno navoditi.