"Evo kako Trampov monetarni rat s Nemačkom može dokrajčiti EU"
Samo nedelju dana posle inauguracije Donalda Trampa, njegova administracija najavila je pripreme za globalni ekonomski rat. Monetarni sukob koji je u planu Bele kuće neće pogoditi samo Kinu, za koju se smatra da već duže vreme "vara" u igri globalizacije, već i Nemačku.
Peter Navaro, čelnik Nacionalnog trgovinskog saveta SAD-a tvrdi da ta država manipuliše vrednošću valute da bi "iskorišćavala“ kako svoje susede, tako i SAD. Jasno je da Sjedinjene Države Evropsku uniju sada posmatraju kao zajednicu čiji je glavni ekonomski cilj zaštita interesa Nemačke i koja je malo šta osim njenog instrumenta, kako je i sam Tramp to rekao.
Ovaj strah od Nemačke je u isto vreme i manifestacije neobične paranoje, ali i ideja koja je dugo opstajala u pojedinim ekonomskim krugovima. Nema sumnje da Bela kuća raspolaže sredstvima potrebnim da Nemačku pridnudi na promenu njene ekonomske politike, uključujući tu i posvećenost očuvanju evra, već upravo sada počinje i da ih primenjuje.
Istorijski gledano, prva kritika Nemačke na račun evropskog monetarnog sistema upućena je još tokom osme decenije prošlog veka. Taj sistem, koji je evropske valute držao u tačno određenom, stabilnom odnosu, bio je samo kopija sistema iz Breton Vudsa ustanovljenog 1944. godine, nastala kao odgovor na monetarne manipulacije američkog predsednika Džimija Kartera.
Nemčka koristi monetarni sistem za svoje potrebe
Međutim, od početka je postojala sumnja da uvezivanjem vrednosti evropskih valuta Nemačka pokušava da stekne trgovinske prednosti. Tokom ranih osamdesetih godina 20. veka, britanski laburista Denis Hejli je evropski monetarni sistem nazvao nemačkim reketom. On je tvrdio da njegov kolega, Manfred Lanštajn, očekuje da taj sistem ograniči mogućnost ostalih valuta da obore svoju vrednost i na taj način osigura prosperitet nemačkog izvoza na račun bede u drugim delovima Evrope. Tako bi Nemci ekonomijom postigli ono što u dva navrata nisu uspeli ratom.
Ono što je u vezi s ovom teorijom čudno jeste činjenica da je ona mnogo popularnija u Americi i Britaniji, nego u kontinentalnoj Evropi. Ukoliko je Nemačka prigrabljivala više nego što joj pripada, zar to ne bi i drugi primetili? I zar se oslabljivanje ekonomskih partnera ne bi pokazalo vrlo kratkovidom strategijom (gorom od katastrofalnog Šlifenovog ratnog plana iz jeseni 1914. godine)? Za Nemačku i Francusku, zajednička valuta (a pre toga fiksni valutni odnosi) značila je ne samo lakšu trgovinsku razmenu, već i sprečavanje bilo čijih pojedinačnih manipulacija pomoću deprecijacije sopstvene valute.
Podcenjeni evro - prerušena nemačka marka
Prethodne američke administracije, uključujući i Obaminu, dugo su se brinule oko razmera nemačkog suficita, posebno u svetlu njihovih spoljnih investicija koje su odražavale višak nastao odsustvom domaće potrošnje. Međutim, ovo je ranije tumačeno ne kao namerna ekonomska manipulacija, već prosto pogrešna ekonomska politika kojoj se Vašington i usprotivio. Tokom sastanka grupe G20 u Seulu 2010. godine, SAD su pokušale da ograniče budžetski suficit na 4% ukupnog BDP-a države o kojoj je reč. Nemački suficit, koji će u relativnom pogledu uskoro nadmašiti i kineski, mnogo je veći od ovoga. Prema procenama MMF-a , 2017. godine on će iznostiti 8,1% BDP-a, dok je u slučaju Kine ta stopa svega 1,6%.
Navaro tvrdi da je "podcenjeni evro“ zapravo prerušena nemačka marka ispod svoje realne tržišne vrednosti. Ekonomsku sliku sličnu Nemačkoj ima i Švajcarska. Nakon finansijske krize iz 2008. godine, švajcarski franak je značajno ojačao u odnosu na dolar i evro. Švajcarska narodna banka se neko vreme protivila ovom trendu, ali je popustila 2015. Švajcarski suficit je još veći od nemačkog, i predviđen je po stopi od 8,95% za 2017. godinu.
Ukratko rečeno, švajcarska makroekonomska slika odaje procep između velikih ušteđevina i malih domaćin investicija, što nema veze s trgovinskom manipulacijom i ne može se rešiti aprecijacijom valute koju je ova država u više navrata pokušala, na štetu mnogih vitalnih privrednih sektora.
Problem u slučaju Nemačke leži u njenoj domaćoj politici. Poput švajcarske banke koja je obarala vrednost franka kupovinom evroobveznica, tako je i nemačka Centralna banka kupovala hartije od vrednosti zemalja s juga starog kontinenta. Vrednost tih papira krajem prošle godine iznosila je 751 milijardu evra. Cilj nemačke politike u ovom slučaju nije obaranje vrednosti evra, već čuvanje evrozone od raspada.
Problem Nemačke južna Evropa
Problem Nemačke leži u činjenici da zemlje južne Evrope gube velike količine novca, naročito u svetlu pokušaja Evropske centralne banke da stimuliše njihov rast izdajom hartija od vrednosti. Do takve politike je došlo ne samo usled pritiska siromašnijih članica EU, već i Sjedinjenih Država u cilju očuvanja evra. Prema tome, nemačka potraživanja rastu usled same postavke ovakvog finansijskog sistema, a ne usled bilo kakvih manipulacija.
Zahtevi Navara i Trampa učinkoviti su upravo zbog slabog političkog položaja Nemačke u datom slučaju. Kupovina novih hartija od vrednosti siromašnih članica Unije u Nemačkoj je mnogo nepopularnija nego što su kineske rezerve u dolarima problem za SAD. Nemce ne brine njihov uspeh u spoljnoj trgovini, već pouzdanost papira koje tim uspehom kupuju.
Prema tome, američki napadi direktno pogađaju nemačku unutarpolitičku scenu i kritičare Angele Merkel snabdevaju snažnim materijalom uoči predstojećih izbora, kako u pogledu finansijske, tako i u pogledu izbegličke krize. Novi američki ambasador u EU, Ted Maloh, kladio se da će doći do raspada evrozone.
No, dokle bi nas taj raspad doveo? On bi oslabio evropsku konkurentnost na trećim tržištima a domaće učinio žrtvom obnovljenih trzavica i nacionalnih rivalstava. Amerikanci su kroz istoriju posmatrali Evropu kao stub stabilnosti u nesigurnom svetu. Sada, oni priželjkuju i politički i ekonomski nestabilan kontinent, slično Americi koju je Tramp nasledio.
