SAD bile na korak od nuklearnog tenka, a svet na korak od kataklizme zbog radijacije
Pedesetih godina prošlog veka, Amerika je bila fascinirana atomom. U planu su bili automobili, avioni, i svemirski brodovi na nuklearni pogon.
Zašto onda ne i atomski tenk?
Čak i po standardima koji su vladali pedesetih, s tehnološkom estetikom poput one iz crtane serije “Džetsonovi”, Krajslerov TV-8 delovao je čudno. Pa čak i monstruozno, puput nekakve mutirane pečurke iz postapokaliptičnog horor filma osamdesetih.
Krajslerov dizajn sa velikom kupolom
Krajslerov dizajn je podrazumevao džinovsku kupolu kapsulastog oblika nakačenu na šasiju lakšeg tenka, poput velike glave zarobljene na malom telu. Posada, oružje i pogonska jedinica bi bili smešteni u kupoli, kako objašnjava istoričar R.P. Hanikat u drugom tomu svoje cenjene knjige “Istorija američkog borbenog tenka”.
Vozilo s četvoročlanom posadom težilo bi 25 tona, od čega bi 15 otpadalo na kupolu, a samo 10 na šasiju. Tenk bi bio naoružan 90 milimetarskim T280 topom glatke cevi i trima mitraljezima, uključujući i daljinski upravljanu cev kalibra 5mm.
“Televizijsko osmatranje zatvorenog kola bi čuvalo posadu od bljeska nuklearne eksplozije i omogućilo joj šire vidno polje”, piše Hanikat.
Razmatrani su razni vidovi pogona, uključujući i Krajslerov V-8 motor uparen s električnim generatorima povezanim s gusenicama, gasnu turbinu, fosilna goriva, i na kraju parni motor na nuklearnu energiju.
Bilo je u planu da kupola i šasija budu razdvojivi, radi mogućnosti transporta avionom.
“Teško oklopljena unutrašnjost kupole smeštena je u laganu spoljnu školjku, što je dovelo do toga da čitava stvarizgleda kao kapsula”, objašnjava Hanikat. “Ta školjka je bila hermetički zatvorena i dovoljne zapremine da omogući kupoli da pluta. U vodi bi se tenk kretao uz pomoć mlaznog motora ugrađenog u stražnji deo vozila. Spoljni deo okolopa je bio dovoljno snažan da izazove preuranjenu detonaciju projektila i na taj način zaštiti unutrašnji sloj.”
Američka vojska je do 1956. odbacila ovu ideju, uz obećanje da će revolucionarne inovacije koje je donela primeniti na buduće projekte.
Radijacija predtavljala veliku opasnost
U isto vreme kada je razmatran projekat TV-8, vojska je ispitivala i koncept tenka na nuklearni pogon pod šifrom R-32, koji je posmatran kao moguća zamena za M-48 Paton. Sprava teška 50 tona, dvostruko više od svog savremenika, takođe bi bila naoružana T208 topom i turbinskim motorom na nuklearni pogon. Domet vozila bi iznosio preko 4000 milja.
“Očigledno je da bi takav tenk bio izuzetno skup, dok bi opasnost od radijacije zahtevala redovne smene posade”, beleži Hanikat.
Blago rečeno. Logistički teret održavanja tenka na nuklearni pogon bi bio ogroman. Istina, njemu ne bi bilo potrebno stalno dopunjavanje goriva, niti bi bio izložen ranjivošću svog rezervoara. Ipak, i radioaktivno gorivo jednom mora da se dopuni. A i nuklearnom tenku je potrebna municija, što bi ga opet vezivalo za ostatak trupa i njihove linije snabdevanja.
Održavanje takve sprave je takođe zanimljiva tema. Sažaljenja bi bili dostojni mehaničari koji bi morali da rade na oštećenom tenku iz koga curi radioaktivno gorivo.
Bombardovanje radionice za opravku takvih vozila ne bi izazvalo puke smetnje u održavanju, već bi stvorilo čitavu jednu kontaminiranu zonu.
Pored redovnih opasnosti od eksplozije i vatre, posada bi morala da brine i o radijaciji. Pravilnici o upotrebi nuklearnog goriva bi oduzeli više vremena za obučavanje posade nego što je to slučaj s uobičajenim treningom i vežbama gađanja.
Ono što je možda bitnije od svega jeste činjenica da bi taktička vozila na nuklearni pogon izvrgla ruglu sporazume o zabrani širenja atomskog arsenala. Divizija takvih tenkova razmeštena u Evropi Hladnog rata podrazumevala bi stotine ili čak hiljade nuklearnih reaktora raštrkanih širom starog kontinenta.
Na kraju svega toga, tenkovi ne bi bili jedine stvari nalik mutantima.
