Dnevnici otkrili strašnu istinu o Opsadi Lenjingrada
Otkriće ogromnog broja neobjavljenih dnevnika ljudi koji su živeli u Lenjingradu tokom opsade u Drugom svetskom ratu, daje nam novi uvid u jedan od najbrutalnijih perioda moderne istorije.
Nemačke sile opsele su Lenjingrad tokom 872 dana - od septembra 1941. do 27. januara 1944. - a za to vreme izgubljeno je 2 miliona života, od čega 800.000 civila. Grad koji se danas naziva Sankt Peterburgom ostao je bez 40 odsto stanovništva.
Dnevnike je prikupila Aleksis Peri, profesorka istorije na Univerzitetu u Bostonu, koja je lično intervjuisala ljude koji su tokom tog mračnog perioda bili deca.
- Svi su mi ispričali istu priču - o herojskoj borbi, ljudskoj otpornosti, kolektivnoj solidarnosti. Pokazivali su mi dokumenta svoje porodice. Prvo su mi pokazivali pisma, a onda i dnevnike. Fasciniralo me je to što su dnevnici bili potpuno drugačiji od njihovih priča, čak i kad su ih pisali sami sagovornici. Većina je govorila: "Sumnjam da ovde piše bilo šta što ti već nisam ispričao", ali je bilo upravo suprotno”, kaže Peri.
Ona je otkrila još materijala u arhivi grada i bila je oduševljena činjenicom da je u tom periodu ogroman broj ljudi pisao dnevnike. Oni otkrivaju stvarne razmere užasa s kojim se suočavalo gladno stanovništvo.
- Opsada je postala "unutrašnja bitka" sa gladi i izolacijom, koja je uništavala svaki aspekt svakodnevice i "svaki delić uma" - kaže Peri.
Očaj prožima dnevnik Berte Zlotnjikove, tinejdžerke koja je napisala: "Postajem životinja. Nema goreg osećaja, od onog kad je hrana sve o čemu razmišljaš".
Aleksandra Ljubovskaja je opisala užas koji je osetila dok je kupala svog sina, kome je koža bila prekrivena mrljama, posledicama skorbuta, akutnog nedostatka vitamina C. Uporedila je to iskustvo sa trenutkom u kom je Bogorodica prala telo svom razapetom sinu.
- Zaključak koji se može izvući iz većine materijala je da je smrt od gladi naročito mučna, da se zbog nje telo ne samo hrani samo sobom, nego i uništava um i destabilizuje sve pretpostavke, odnose i fundamentalna uverenja. Mnogi ljudi koji su vodili dnevnike nisu mogli da se prepoznaju u ogledalu... To je tip smrti koji stvara unutrašnju destabilizaciju, za razliku od ona koje preti od vrlo jasnog i spoljašnjeg neprijatelja, kao što je to bio slučaj u bitkama za Moskvu i Staljingrad. Kad nastupi glad, neprijatelj postaje unutrašnji - kaže Peri.
Padom Sovjetskog Saveza, mnogi dnevnici sačuvani su u arhivu Komunističke partije, ali je Peri otkrila da su oni samo delimično pregledani. Mnogi čak nisu ni registrovani.
Peri je primetila da ljudi "ne govore o svom životu u tonu heroizma ili prkosa i dodaje: Kolektivna solidarnost može da postoji u socijalističkoj ideologiji, ali su ti ljudi iskusili samo izolaciju".
Na desetine onih koji su pisali dnevnike tokom najduže opsade u istoriji, uporedili su sebe sa Robinzonom Krusoom. Zanimljivo je to što je SSSR dugo proglašavao Danijela Defoa herojem i idealnim socijalistom i opisivao ga kao nekog ko gradi društvo od nule.
Jedan čovek se žalio što "živimo primitivnim životom divljaka na nenaseljenom ostrvu". Drugi je napisao: "Mislim da je Robinzon Kruso bio srećnik. Tačno je znao da je na nenaseljenom ostrvu i da mora da se oslanja samo na sebe. Ali ja sam okružen ljudima".
