U Libanskom ratu sa Jaserom Arafatom (2): U gostima kod "Crnog septembra"
Hoću da se izuvučem iz ovog libanskog užasa, ali sve je zablokirano. Izraelci i falangisti su zatvorili izlaze s morske strane odakle sam sa doktorom Irakijem stigao ovde.
Sirijske trupe drže izlaze prema Siriji. Tamo je front, ne može se ni prići. Već osamnaest dana se lomatam po frontovima, nagledao sam se svega, namučio muka i napio straha.
Potrošio sam novac i sada imam poslednju, kakvu-takvu priliku da se izvučem. Imam neki papirić. Sinoć mi je Jaser Arafat svojeručno nažvrljao ceduljicu i preda nom zadužio svog čoveka za štampu Mahmuda Lebedija da me sprovede do "tajnog mesta" odakle će da me evakuišu za Kipar. Instrukcija je da se u svemu nađe pri ruci "Titovom novinaru".
U Libanskom ratu sa Jaserom Arafatom:
Zanimljiva soba
Pre dolaska kod Abu Omara, što je tajno ime Arafata, čeka me iznenađenje. Farid El Khatib, Palestinac, kolega u istom poslu, Arafatov čovek, publicista i novinar u Bejrutu, vodi me prvo u "jednu zanimljivu sobu". Prošla je ponoć.
Ceo palestinski politički i vojni vrh počinje "radni dan" u ponoć. Većina ih stanuje u "Arapskom univerzitetu". Tako se zove bejrutski kvart uskih, kao lavirint isprepletenih ulica, na samoj granici između hrišćanskog, istočnog i muslimanskog, zapadnog dela podeljenog grada. Zgrade u kvartu su toliko zbijene da minobacačka granata sa gotovo vertikalnom putanjom ne može da padne na ulicu a da pre toga ne eksplodira na nekom krovu.
"Palestinac nema kuću"
Pre nego što smo sinoć otišli kod Jasera Arafata, Lebedi me je, baš po Arafatovoj instrukciji, odveo u palestinski logor Šatila, na periferiji Bejruta, u još jedan depresivan primerak ljudske mizerije. U avetinjskom dekoru od ostatka ruševine - osnovna škola.
Na podu sede i pišu sa sveskama na kolenima budući komandosi, "Mladi lavovi", Išbal, "Mlade ruže", Zahra. Dečica od pet i šest godina. Prozori, bez stakla na ostatku zidova, zapušeni plastičnim zavesama. Iznad prozora, tamo gde je nekada bio plafon - otvoreno nebo.
Prvi je čas školske godine. Učiteljica, Nedžva, objašnjava pojam"kuća": "Konj ima kuću - njegova kuća je štala; ptica ima kuću: njena kuća je nebo; riba ima kuću: njena kuća je voda. Palestinac nema kuću"... Deca u horu ponavljaju.
Nijedno dete u ovoj školici nema oba roditelja. Po tome su ih sakupili u ovaj tužni razred. Zato me je Arafat ovde i poslao.
U "zanimljivoj sobi" baš iznenađenje: Abu Ijad, krupna zverka, čovek koga izraelski Mosad lovi po svetu kao organizatora akcije palestinskih komandosa "Crni septembar" na izraelske atlete na Olimpijadi u Minhenu 1972. godine. Abu Ijad drži u rukama Arafatovu službu bezbednosti. Ustaje, grli se sa Feridom i pruža mi ruku. Sveže obrijan. Tek ustao iz kreveta, emituje miris kolonjske vode, spremio se za početak radnog dana. U ponoć. Primećuje da sam se iznenadio. Nisam zaista očekivao da će mi Ferid ove noći namestiti ovako krupnu zverku - "Crni septembar":
- Šta je, ugledali desnu ruku prvog teroriste na svetu, pa malo zatečeni? Smeje se grohotom, privlači me uz grudi. "Prvi terorista" je Arafat. - Pa, da priznam, očekivao sam zaista Prvog, kad ono "Crni septembar" - prihvatam igru.
- E, pa Prvog ćeš sada da vidiš - prelazi odmah na "ti"! Na ono "Crni septembar" ne trza, kao da ništa nisam rekao. Ulazi "Prvi terorista", ljubi se sa Feridom i budući da sam došao sa njim, grli i mene: - Pa, kako mi je moj dragi prijatelj, Maršal? - Hvala na pitanju...
Šah i kalašnjikov
Kabinet Jasera Arafata u susednoj sobi, kuda me vodi vukući me za ruku, u potpunom je haosu.
- Revolucija - pravda se. Na velikoj sofi ispred radnog stola razbacani papiri, kao leci. Ima ih i na podu. Na stolu palestinska zastavica, pored nje, potpuno bez motiva, leži veliki čekić. Na naslonu stolice visi kalašnjikov. Na drugom kraju stola - šahovska garnitura... - Poklon iz Rusije.
Slabo igra šah, igra tavlu. Duga je noć, mogli bismo i da odigramo jednu, uz ovu muziku napolju? "Pretim" mu da u šahu imam prvu kategoriju...
- A ja imam kalašnjikov...
