Da li je Tramp dobro rešenje za Evropu?

Ко је пратио пребројавање електора по савезним америчким државама и све извеснију Трампову победу, могао је да се забави посматрајући како на делу изгледа изигравање генерала после битке. Аналитичари различитих фела који су се смењивали у студијима најмоћнијих телевизија у САД ретерирали су готово тренутно. Одједном су се сетили свих елемената који су указивали на то да су Американци бесни на естаблишмент и да су жељни нових лица на великој сцени. Неистина. Ко је иоле пратио ову прљаву, али узбудљиву кампању зна да у водећим листовима и телевизијама нико није доводио у питање долазак још једног припадника клана Клинтон у Белу кућу. Слично је и са испитивачима јавног мњења и кладионичарима – Хилари Клинтон је била „зицер”, а ко је уложио паре на Доналда Трампа сада задовољно трља руке. Још једном се потврдило да стварни живот често нема много додирних тачака са елитним редакцијама и универзитетским аулама и да истински друштвени процеси и идеје, често неизговорене, струје далеко испод слојева удобног ћаскања истомишљеника на „Твитеру”.

А ШТА СЕ ЗАИСТА ДОГОДИЛО: Узрок за наступајућу еру „трампизма” ваља тражити у недостатку унутрашње снаге Демократске странке. Укратко, демократе као да нису ни покушале да се одупре притиску Клинтонових. И као што прецизно примећује новинар Глен Гринвалд, потпуно је безвредна свака анализа изборног пораза коју табор демократа буде спроводио – уколико не буде почињала и завршавала са унутрашњим преиспитивањем. Управо су Берни Сандерс и Доналд Трамп, свако са своје стране политичког спектра, најаутентичнија појава избора 2016. Демократски естаблишмент, одлучан да се ноктима држи за привилегије које им очување статуса кво обезбеђује одлучио је да затвори очи и уши за све гласнију подршку феномену Сандерс и да у ринг пошаље једну од својих – Хилари Клинтон. Вера у њену победу заснивана је на претпоставци да не може проћи горе од осведоченог шовинисте и популисте какав је Доналд Трамп. Иако по много чему слични, доскорашњи љути противници од почетка су имали једну битну разлику. Харизма, то јест њен недостатак, дословце се преливала преко малих екрана у дневне собе потенцијалних гласача. И док је Клинотонова за већину Американаца до краја остала удаљена фигура, пакет аранжман маркетиншких стручњака, Трамп је обилато користио директан језик увреда који су, испоставиће се, неки бирачи ипак прихватили. После прве велике победе, оне за републиканску номинацију, медијским стручњацима који су га саветовали је поручио да не му не пада на памет да се мења и на „Твитеру” написао: „Ја сам оно што сам.” Као и много пута у савременој политичкој историји потврдило се правило да је вероватно најважнији елемент код доношења важних одлука перцепција и да су утисци ти који независно од суштине формирају свест. На том фону помало гротескно изгледа настојање милијардера са Менхетна да се представи као отпадник од естаблишмента који му је у суштини све дао. Сада кад је све готово мехур од сапунице се распукао и, ако је ико сумњао, јасно му је да Доналд Трамп не може бити Робин Худ. Лобисти и представници корпорација на чије савете планира обилато да се ослања као да су испали из шињела Хилари Клинтон и њене лукративне фондације.

ДВА ЧОВЕКА: Сцена је и даље поприлично надреална. Барак Обама и Доналд Трамп седе заваљени у фотељама Овалног кабинета Беле куће. Два света као да никад нису била ближа. Један рафиниран, образован на врхунским светским универзитетима, слаткоречиви медијски суперстар и други пренаглашени милијардер без манира, прави представник стереотипа о самозадовољном америчком богаташу. Говор тела и начин комуникације одају утисак да је реч о два паралелна универзума који се нигде не укрштају. То је, међутим, варка, политичка фатаморгана. Некоме то може зазвучати јеретички, али и Обаму и Трампа је на површину избацио исти талас, то јест жеља грађана за променом. И један и други су доживљавани као спољни гласови изван система који ће у парампарчад срушити његове зарђале делове. Хилари Клинтон је истовремено одувек перципирана као шраф у тој шкрипућој конструкцији. Ово су, међутим, избори апсурда, време када се остварује немогуће. Барак Обама, после два мандата, одлази у историју као изузетно популаран председник. Но ипак, свесрдна подршка коју су и он и његова породица дали Клинтоновој нису много помогли. Рурална белачка класа која је 2008. подржала Обаму ове године је изгласала Трампа. Тешко да је онда овде реч о убеђеним рас-истима.