Najveća nuklearna katastrofa u SSSR-u za koju niko nikad nije čuo
Trka u nuklearnom naoružanju između dve supersile tokom Hladnog rata gotovo je dovela do uništenja sveta kakvog znamo.
Neke od ovih nuklearnih katastrofa su opšte poznate i dobro dokumentovane, ali postoje i neki skriveni ili namerno zataškani slučajevi.
Sibirska misterija
Jedna od takvih je najveća nuklearna katastrofa pre Černobilja - i gotovo jednako snažna. Incident koji je pogodio Sovjetski Savez 29. septembra 1957. do danas ostaje treća najveća nuklearna katastrofa u istoriji sa stepenom opasnosti 6 (Černobilj i Fukušima imali su najviši nivo 7 na internacionalnoj lestvici nuklearne opasnosti).
Sve se odigralo negde u snegom okovanom Sibiru, odnosno u gradu Kištim, barem su tako Rusi obavestili svet. No, to baš i nije tačno.
Prava istina je kako se incident dogodio u gradu Ozjorsk (koji se još naziva i Majak), ali su Sovjeti pokušali da sakriju sve detalje, uključujući i ime samog grada. Nije ga bilo ni na zvaničnim kartama, a niko nije smeo ni da uđe, ni da izađe bez dozvole.
Nulearna trka
Posle drugog svetskog rata Sovjetski Savez je zaostajao za razvojem nuklearnog arsenala u odnosu na SAD, pa se ubrzano radilo na istraživanjima i razvojnim projektima kako bi se proizvela dovoljna količina uranijum i plutonijuma. Nuklearno postrojenje u Majaku izgrađeno je u žurbi između 1945. i 1948., a rupe u znanju sovjetskih fizičara onemogućile su ispravnu procenu sigurnosnih odluka. Ekološki problemi nisu uzimani u obzir u tim fazama razvoja programa.
Svih šest reaktora sagrađeni su na jezeru Kiziltaš, a u početku se visoko radioaktivni otpad odlagao u obližnju reku.
Skladište za tekući nuklearni otpad dodato je oko 1953, a sastojalo se od čeličnih tankova montiranih u betonsku podlogu oko 8 metara duboko u zemlji. Zbog visokog nivoa radioaktivnosti, otpad se sam grejao kroz toplotu dobijenu raspadanjem, iako lančana reakcija nije bila moguća. Iz tog razloga sagrađen je hladnjak s 20 tankova, a uređaju za praćenje rada hladnjaka bili su neadekvatni.
Sistem za hlađenje u jednom od rezervoara koji je sadržavao od 70 do 80 tona tečnog radioaktivnog otpada je zakazao 1956, a njegova popravka nikako nije dolazila "na red". Temperatura u njemu je počela da raste, rezultirajući isparavanjem i hemijskom eksplozijom osušenog otpada, koji se većinom sastojao od amonijum nitrata i acetata. Eksplozija 29. septembra 1957. imala je procenjenu snagu od 70 do 100 tona TNT-a, odbacila je betonski poklopac od 160 tona u vazduh bez problema.
Evakuacija bez objašnjenja
Iako nije bilo trenutnih žrtava zbog eksplozije, bilo je izmereno oko 80 PBQ-a, a većina radioaktivnosti koncentrisala se oko reke Teke. U sledećih 10 do 11 sati radioaktivni oblak se primicao prema severoistoku, oko 350 kilometara dalje od mesta eksplozije, što je rezultiralo dugotrajnom kontaminacijom područja.
Oslobođena radijacija je bila smrtonosna, a zbog tajnosti kojom je okružen grad, stanovništvo pogođenih područja isprva nije bilo informisano o nesreći. Nedelju dana kasnije, 6. oktobra, počela je evakuacija 10.000 ljudi iz zahvaćenog područja, još uvek bez objašnjenja za evakuaciju.
Iako su nejasni izveštaji ukazivali na katastrofalnu nesreću Sovjeta koja je pogodila i susedne države, strani mediji su počeli o tome da pišu tek u aprilu 1958., a tek je 1976 objavljen prava razmera katastrofe.
Pravi broj smrtnih slučajeva je i dalje neizvestan budući da je rak povezan sa zračenjem klinični teško razlikovati od "običnog raka", a broj obolelih takođe ostaje misterija.
