Preko trnja do nemačkog Krsta

Dodela ordena povodom Dana nemačkog ujedinjenja za ono "što našu zemlju čini jakom" je rekao predsednik Joahim Gauk na prijemu u dvorcu Belvi 4. oktobra, tradicija je koju rado sledi još od ideje predsednika Riharda fon Vajczekera da se odlikuju izvanredni rezultati u oblasti socijalnog i društvenog angažovanja, angažovanja za demokratiju i miran suživot.

B. Božin

Trenutak za pamćenje: Sahiti sa nemačkim predsednikom Gaukom

Jedan od 29 izuzetnih dobitnika Krsta za zasluge sa lentom je i Rikardo M. Sahiti, dirigent iz Frankfurta na Majni. U zvaničnom obrazloženju za njegovo odlikovanje stoji da je "sa puno idealizma 2002. godine osnovao Filharmoniju Roma i Sinta".

Na pitanje da li je posle 14 godina još uvek isti idealista, umetnik za "Vesti" odgovara:

- Ovaj orden doživljavam i kao priznanje svom orkestru. To će nam pomoći da se ubuduće lakše reprezentujemo i povezujemo nemačku i romsku i ostale kulture u Evropi.
Rođen je 1961. u Kosovskoj Mitrovici kao jedno od dvanaestoro dece. Otac je radio u fabrici cigareta Duvan, a majka je bila domaćica. Rikardo je imao retku privilegiju onog doba da su mu roditelji kupili klavir, a još neobičnije je bilo to da su hteli da postane dirigent! Muzičku školu je završio u Prištini, pa je odlučio da ode na studije u Beograd.

- Zbog velike konkurencije za samo tri mesta na smeru pedagogije i dirigovanja, mesec dana sam vežbao po 20 sati i na kraju uspeo. Mnogo sam se radovao što mi je profesor bio Stanko Šepić, kome sam se divio, a kasnije izvodio i njegova dela.

Od 1988. do 1992. bio je student Čajkovski konzervatorijuma u tadašnjem Lenjingradu kod profesora Jurija Simonova, koji je radio u Boljšoj teatru i "veoma dobro poznavao manuelnu tehniku, interpretaciju očima i to kako svaki pokret može nešto da znači".

- Po povratku sam hteo da počnem život u Beogradu, ali mi je majka rekla da odmah moram u Nemačku kod sestara, jer "će se u Jugoslaviji desiti nešto loše". Sestra je sutradan kupila karte i otputovao sam najpre u Amsterdam, a onda u Frankfurt. Kad je jugoslovenska vojska napustila Kosovo, mesec dana posle rata, UČK armija i francuski vojnici su došli u mahalu na Bairu, a jedan francuski vojnik je mom ocu rekao da napusti kuću. On je pitao zašto to da uradi, ako je građanin ove zemlje, a Francuz je zapretio da će pucati. Moj otac je onda uzeo tašnu i sako i video kako ljudi napuštaju mahalu, kako se kuće pale, a UČK i francuski vojnici na traktorima iz 600 kuća su sve pokrali. Otac je došao u severni deo Mitrovice, verujući da će narod negodovati, ali je posle 10 dana razočaran stigao do Beograda, a posle i kod brata u Suboticu. Umro je 2000. od moždanog udara daleko od majke, koja je 1992. sahranjena na Kosovu - sa gorčinom govori Sahiti.

To da su Romi i na kraju 20. veka ponovo doživeli egzodus tumači time da istorija ničemu nije naučila ljude.

- Srećan sam što sam bio rođen u Jugoslaviji, koja mi je pružila obrazovanje, a mom ocu i mnogim Romima sve do osamdesetih dosta omogućila. Kad se sve srušilo devedesetih, to nisam mogao da razumem. Sve to je mnogo žalosno, jer na kraju je stradao samo nedužni narod.