Kako su Kinezi tenkovima smirivali proteste 
Na današnji dan pre 21 godinu kineska vojska je u krvi ugušila studentske demonstracije na trgu Tjenanmen u Pekingu, koje su trajale sedam nedelja. Te demonstracije i danas se smatraju antidržavnim tako da nije bilo zvaničnog obeležavanja tog događaja.
Na trgu Tjenanmen poslednjih 20 godina uvek ima dosta policije i današnji dan nije predstavljao izuzetak, iako je bilo manje policajaca nego prošle godine kada je simbolično obeležena 20. godišnjica od prodemokratskih protesta.
Novinarima je prošle godine bio zabranjen pristup trgu koji su tada čuvali brojni pripadnici snaga bezbednosti.
Studentski protest iz 1989. godine u Kini se i dalje smatra "kontrarevolucionarnim" i ostao je svojevrsna tabu tema. Portparol kineskog Ministarstva spoljnjih poslova Đang Ju u četvrtak je ponovio stav svoje vlade prema protestima iz 1989. godine.
"Mi smo već zauzeli jasan stav o tom političkom pitanju. Izabrani put je bio u interesu kineskog naroda", rekao je on, naveo je AP.
Nikada nije napravljen zvaničan izveštaj o broju mrtvih kojih je prema procenama gradskih vlasti u Pekingu bilo 241, dok aktivisti za ljudska prava procenjuju da ih je bilo nekoliko hiljada.
Na najvećem trgu na svetu pre 21 godinu tokom sedam nedelja održavani su mirni prodemokratski protesti koje je vojska u noći između 3. i 4. juna u krvi ugušila. Na stotine studenata i građana koji su se sa njima solidarisali ubijeno je pošto su tenkovi izašli na ulice Pekinga.
Demostracije su počele 15. aprila 1989, kada je objavljeno da je umro reformator Hu Jaobanga, čija je popularnost neprestano rasla otkako je smenjen dve godine ranije. Studenti su masovno počeli da mu odaju počast pred spomenikom herojima revolucije na trgu Tjenanmen. Njihov cilj nije bila promena režima, već potvrda vlasti da će nastaviti sa političkim reformama.
Hiljade njih su se 20. aprila okupile pred ulazom u Žongnanhai, novi zabranjeni grad komunističkih glavešina, da zatraže "preispitivanje uloge Hu Jaobanga", veću slobodu govora i manje korupcije. Jedini odgovor vlasti bili su pendreci.
Studentski protesti prerastaju u pokret. Na univerzitetima se osnivaju nezavisna udruženja koja su zamenila zvanične organizacije studenata povezane sa Partijom.
(Nepoznati demonstrant ili "Čovek tenk", kako su ga nazvali mediji, zaustavlja kolunu od 17 tenkova tokom studentskih protesta na trgu Tjenanmen 1989. Njegov identitet nikada nije sa sigurnošću utvrđen kao ni to da li je ubijen ili ne)
Studenti su započeli štrajk glađu 13. maja. Svakog dana okupljali su se na Tjenanmenu, a pridružili su im se građani Pekinga u protestu protiv povećanja troškova života, za više pravde i veću slobodu štampe koja bi omogućila borbu protiv korupcije i samovolje partijskih kadrova. Kineski radnici, koje su studenti držali na distanci, nisu im se pridružiti.
Najvažniji događaji su se odigrali u dva dana. Tokom sastanka održanog 17. maja kod Deng Sjaopinga, lider Komunističke partije Žao Zijang i njegova desna ruka Bao Tong optuženi su za podršku studentskom pokretu.
Porodice žrtava Tjenanmena traže istinu
U otvorenom pismu 128 članova grupe majki Tjenanmena, koja okuplja rođake žrtava, optužuju kineske vlasti što ćute o odluci režima da se pozove vojska da zaustavi pobunu u noći između 3. i 4. juna 1989. godine."Trebalo je da kineske komunističke vlasti slušaju naše pozive, ali još nema odgovora", navodi se u pismu i podseća na ponovljene pozive grupe na dijalog i na sprovođenje istrage o događajima iz 1989.Pismo je objavila nevladina organizacija za ljudska prava "Hjuman rajts in Čajna", čije je sedište u Njujorku."Razumeli smo postepeno kroz suze, krv i patnju da 4. jun nije samo nesreća za svaku porodicu već za čitavu naciju", navodi se u objavljenom pismu. Organizacija Hjuman rajts voč takođe je pozvala kinesku vladu da javno prizna represiju prodemokratskog pokreta na Tjananmenu i da prekine sa proganjanjem onih koji traže svođenje računa. HRW je takođe zatražila da se objavi spisak ljudi ubijenih ili zatvorenih tokom represije.
|
Deng Sjaoping govori o sve većoj anarhiji, o riziku od potpunog gubitka kontrole nad situacijom i predlaže uvođenje vanrednog stanja. Odluka je doneta 18. maja ujutru. Žao Zijang se javno suprotstavlja.
"Rekao sam sebi da, šta god da se desi, neću biti generalni sekretar partije koji je mobilisao trupe da pucaju na studente“, piše on u memoarima koji su posthumno objavljeni u SAD i Hongkongu.
19. maja uveče svet je video danas čuvene snimke: Žao Zijang, u pratnji aktuelnog premijera Ven Đijabaoa, izlazi pred studente na Tjenanmenu, nagovara ih da se vrate kućama, izvinjava se. "Stigli smo prekasno“, kaže na kraju sa suzama u očima.
Vanredno stanje je proglašeno 20. maja i vojska dobija naređenje za pokret. Svuda su podignute barikade, ljudski štitovi pokušavaju da uspore naredovanje trupa. Ponegde ima nasilja.
Između 20. maja i 3. juna, vojska je paralisana u uzavrelom gradu. Vojnici su imali naređenje da ne pucaju u masu, a mnogi od njih u početku nisu imali municiju.
Dean Peng, u to vreme asistent na Institutu za atomsku energiju Univerziteta u Pekingu, bio je na Tjenanmenu u noći između 3. i 4. juna. Seća se da je na ulicama bilo sve manje studenata, a sve više nezaposlenih.
Studentski pokret je davao protivrečne signale – i gašenja i radikalizacije. "Kada pogledam unatrag, shvatam koliko je sve to zajedno bila jedna velika brljotina“, priča on. "Niko nije želeo to krvoproliće, čak ni oni najtvrđi iz vlasti; otuda to osećanje stida koje se i danas oseća kod naših čelnika.“
Po Deanu, došlo je do gotovo mehaničkog prelaska drame u tragediju. Iako ne gaji simpatije prema Partiji, koja za njega više nije KPK, već „KFK, komunistička frakcija Kine“, on procenjuje da je „bilo taktičkih grešaka na obe strane“.
"Studenti su otišli predaleko, tako da je Deng pomislio da je njegova vlast suštinski ugrožena. Vlast je napravila ogromnu grešku kada je proglasila vanredno stanje, što je iznerviralo ljude. A sve je moglo da se reši i bez nasilja, jer su postavljeni zahtevi bili neodređeni i politički nejasni“.
Naređenje da se trg očisti po svaku cenu dato je 3. juna. Uputstva data vojnicima zabranjivala su krvoproliće na Tjenanmenu. I zaista, većina žrtava pala je u susednim delovima. Linčovanje vojnika, pucanje u žive štitove, nasilje je raslo sa približavanjem noći.
"Čitave noći moj muž i ja smo tražili svog sina Vu Ćijandonga“, priča Ću Đu, divna žena od 70 godina. „Videli smo kako rulja kreće na jednog vojnika. Nisam to mogla da razumem. A onda smo videli kako isti ti vojnici ubijaju čitav red demonstranata koji su blokirali ulicu. Više ništa nisam razumela. Bilo je užasno.“
Nakon što je obišao sve bolnice, par je pronašao sina tek u ranu zoru. Mrtvog. Leš mu je bio položen pored drugih leševa u bolničkoj garaži za bicikle. Bila mu je 21 godina.
Danas je Ću Đu, sa mnogim drugim „majkama Tjenanmena“ napisala svoju priču, koja je arhivirana na jednom američkom sajtu, "da sećanje ne bi umrlo“.
Zvanično, „politička oluja“ iz maja 1989. odnela je 241 život. Ću Đu danas zahteva samo tri stvari: da se utvrdi istina o pravom broju žrtava, da se zvanično objavi ko je dao naređenje da se puca i da porodice poginulih budu obeštećene, "ne zbog novca, već zbog principa“. I da pravna država i sloboda štampe ne zaostaju toliko za ekonomskim razvojem.
Ona priča i da su je, kada je htela da ode na grob Žao Zijanga, trojica policajaca uhapsila i odvezla kolima. "Može li jedna velika zemlja tako da se ponaša prema staroj ženi, čiji je jedini zločin to što je izgubila sina pre dvadeset godina?“, pita ona.
