Ludi ples na međi
Odlazeći iz Indije kao svoje najveće kolonije, Englezi su pocepali tu zemlju i za sobom ostavili seme zla i sukoba koji ne jenjavaju. Tog 15. avgusta 1947. godine, Indija je stekla nezavisnost, ali nije sačuvala sve što je njeno. Gazde iz Londona su stvorile Pakistan od delova indijske teritorije, igrajući na kartu navodnog spasonosnog razdvajanja dve strane zbog tinjajućeg sučeljavanja dveju religija - hindu i islama. Bio je to izgovor kolonizatora sa nevelikog Ostrva koji su nevoljno napustili svoj ogromni plen.
Kasnije se i Pakistan podelio, kada je 26. marta 1971. od Istočnog Pakistana, posle krvavog rata, nastala nova država - Bangladeš.
Ali, vratimo se indijsko-pakistanskom sukobu koji i danas potmulo preti velikom azijskom kontinentu.
Indijsko-pakistanska granica duga je oko 3.500 kilometara, a njen najnepristupačniji deo ide preko Himalaja. Najspornija oblast oko koje se i dalje lome koplja je - Kašmir. Tamo je 90-ih godina podignuta ograda i postavljena bodljikava žica na potezu od oko 500 kilometara. Iz Nju Delhija je ovaj poduhvat objašnjavan potrebom da se zaustave krijumčarenje oružja i upadi terorista iz susednog Pakistana. Uza zid visine i do četiri metra, postavljena su minska polja. Sve to je dopunjeno elektronskim nadgledanjem uz pomoć senzora koji reaguju na kretanje, kamerama sa infracrvenim zracima i jakim reflektorima.
Ova međa u vrletima je uočljiva i iz kosmosa (snimili su taj prizor astronauti iz jedne od misija američke vojske), odakle se noću vidi kao narandžasta zmija koja vijuga planinskim vencima. Sličan zid podignut je i na 4.000 kilometara dugoj granici sa Bangladešom. Bez prepreka je ostalo još 15 odsto granice sa Pakistanom i 35 odsto međe sa Bangladešom.
Indijska strana ima gotove planove za još 200 kilometara zida duž kontrolne linije između oblasti Jamu i Kašmir koji bi bio visok 10 metara (?!), a širok čak 40.
Gest dobre volje
Ceremonija na graničnom prelazu Njagah prvobitno je zamišljena kao gest dobre volje dve zemlje, kao kandidata za dobre susede, ali se tokom decenija izrodila u agresivnu, pravu "ratničku igru" graničara.
Uz sve što smo nabrojali, vlasti u Nju Delhiju su već krenule u modernizaciju odbrane od narogušenih komšija, i to najsavremenijom tehnikom koja im je na raspolaganju - laserima!
Napravili su osam "laserskih zidova" u oblasti Pendžab koju je inače teško kontrolisati zbog nepristupačnog terena, brdovitog, ali i prošaranog močvarama i rečnim tokovima. Tamo nije bilo šansi da bude podignuta klasična ili žičana ograda, pa sada po toj pustahiji šaraju laserski i infracrveni zraci koji lako otkrivaju neželjene "goste". Čim ih dohvate, uključuje se alarm kod graničara. Ni noćna tmina, kao ni magla - ne mogu da prikriju one koji bi ilegalno da pređu iz Pakistana u Indiju.
Svečanost zatvaranja granice na prelazu Njagah, jedinom kopnenom između dve zemlje, na magistrali od indijskog Amritsara do pakistanskog Lahorea, predstavlja pravo čudo od rituala. Izvode je pripadnici indijskih pograničnih bezbednosnih snaga (sa 250.000 ljudi najbrojniji na svetu) i pakistanski rendžeri.
Ceremonija koju rado posmatraju meštani s obe strane granice, a još više brojni strani turisti, na programu je još od 1959. godine, svake večeri pre zalaska sunca. Svakodnevno dolazi i po 5.000 ljudi na ovu, u svetskim razmerama, jedinstvenu paradu koja traje tačno 45 minuta.
Vojnici dve zemlje, u koloritnim i kitnjastim uniformama, gaze na samoj crti - teško zamislivi strojev korak, pun prkosa, sa izazivački visoko podignutom nogom, a svrha te demonstracije je da pokažu jedni drugima odlučnost u odbrani otadžbine!
Sve se ipak završi miroljubivo, spuštanjem zastava obe zemlje i rukovanjem soldata koji su samo koji minut ranije marširali jedni drugima u susret. Onda se zaklopi velika gvozdena kapija i granični prelaz ostaje zatvoren do sutra. Inače, indijski propisi nalažu da se nacionalna zastava vijori samo od izlaska do zalaska sunca. Noću se nikada ne ističe na jarbol.
