Putinovo naređenje: Cilj opravdava sredstva

Više puta sam jutros, pažljivo, pročitao najnoviju izjavu ambasadora SAD u Beogradu, gospodina Majkla Kirbija, o rušenju Vlade u Beogradu, otrčao zatim do prozora da pogledam, da se kojim slučajem nisam probudio u kakvoj afričkoj „banana državi“, ali, nije! Nisam, probudio sam se, zaključih, u Srbiji, u sred suncem okupanog Užica, a izjava g. ambasadora odnosi se na Vladu Srbije! Uz rezervu, da je izjava njegove ekselencije dobro prevedena, i izvinjenje ako su prevodioci zabrljali, kaže ambasador Kirbi doslovce, čitam jutros, „nema smisla, zašto bi mi (SAD) sad obarali Vladu (Srbije)“. I još dodaje „ja neću da menjam Vladu u Srbiji“, jer „kad pogledam sve pozitivno šta su uradile Dačićeva i Vučićeva Vlada i predsednik Nikolić, ekonomske reforme, dijalog sa Prištinom, kretanje ka EU, mi sve to podržavamo“. Privuče mi jutros pažnju i vest sa Tanjuga, izjava gospodina Džefri Saksa, profesora na Univerzitetu Kolumbija da bi „SAD trebalo da prekinu sa tajnim operacijama CIA čiji je cilj svrgavanje i destabilizacija vlada bilo gde u svetu“. Čitam Kirbija, čitam Saksa, i, ostah jutros zbunjen. Pa, kod nas u Srbiji, priča o svrgavanju Vlade više i nije tajna operacija, kao što je to svu da u svetu normalno i sasvim uobičajeno. Opet smo mi mimo svet! Kod nas se o tome govori javno, nema tu šta da se krije i zamotava, nema tu CIA šta da stavlja pod oznaku „strogo pov.“ . Eno izjave g. ambasadora Kirbija od 12. novembra ove godine, ne da mi lagati, u kojoj, opet doslovce, i opet, ako je prevod tačan, pita ambasador javnost Srbije „zašto bi mi (SAD) menjali Vladu sa kojom dobro sarađujemo?!?“, pa još dodaje da je „predsedniku Vlade Srbije“ rekao da on, ambasador SAD u Beogradu „nema interes“ da Vučić bude smenjen, a on, abmasador, „ne govori u Beogradu u svoje ime, nego u ime SAD“. U ovom smislu, prisetih se jutros još jedne izjave g. ambasadora Kirbija, izrečene ne tako davno, a prema kojoj „postoji jedna zajednička ideja koju EU zastupa, a to je da sve zemlje-članice EU imaju jake veze sa zemljama preko okeana“. Srbija, poručio nam je tom prilikom gospodin Kirbi, „ne mora da se pridruži NATO-u, ali treba da razmisli ko su njeni partneri i koji su ideali“. I, šta sad, razmišljam ja nešto jutros. Ako Vlada ne bude sarađivala, zna se šta će biti, a šta će biti ako narod ne bude sarađivao, ako ne prihvatimo partnere i ideale koji dolaze sa one strane okeana, ako odbijemo da o tome razmislimo još jednom? Da sve ovo što rade, rade tajno, ne krijem, bilo bi mi barem malo lakše! Živeo bih u iluziji. Ovako, stigne novogodišnja poslanica g. ambasadora, razveje mi iluzije, udari pečat na istinu o tome gde živim, i pokaže mi još jednom da džaba trošim ova slova…