Plejada zvezda Belog Rusa
"Došao sam amo iz Velike Rusije, sa severa, iz veličanstvenog hrama umetnosti, gde na krovu, iznad dvoglavoga orla, lete bronzane dvokolice Apolonove. Nalazio sam se u Carigradu kao emigrant, jer se nisam hteo pokoriti "njima", ubicama moje domovine i mog cara. Umešao sam se u gomilu emigranata koji nisu prihvatili novu državu RSFSR. Odande sam se spremao za Pariz, u ruski kabare, ali su me iz Beograda pozvali Srbi, Sloveni, mlada kultura. Duša moja bila je tada isuviše potresena onim što sam preživeo na rodnoj grudi. Novca nije bilo. Ličnim prijateljima u Parizu pretpostavio sam prijatelje i jednokrvnu braću" zapisao je Jurij Ljvovič Rakitin, pitomac Petrogradske pozorišne akademije, glumac Moskovskog hudožestvenog teatra, reditelj čuvenog Aleksandrinskog teatra u Petrogradu, asistent avangardnog Mejerholjda.
- Više od dva miliona ljudi pobeglo je od građanskog rata i te velike nesreće. A tračak sreće u toj nesreći, bar za nas, bio je što su se nastanili u Srbiji. Među njima su vrhunski naučnici, poput Ostrogorskog ili Troickog, arhitekte poput Krasnova ili Samojlova - pisci, slikari, profesori, lekari, vojnici... veliki broj obrazovanih i radno sposobnih ljudi koji su pomagali da se iz pepela podigne naša zemlja koja je bila gotovo uništena Velikim ratom. Zahvaljujući kralju Aleksandru, ali i drugim uglednim Srbima, imali su mogućnost, i to jedino u našoj tadašnjoj kraljevini - da održe kontinuitet svojih organizacija, i to prevashodno vojnih i crkvenih. Osim njih, na ove prostore, kao izbeglice, stigli su i brojni ruski umetnici. Oni su neverovatno značajni za razvoj pozorišne i filmske kulture u ovoj zemlji. A jedna od najvažnijih figura bio je glumac i reditelj Jurij Rakitin - kaže za "Vesti" Boško Milosavljević, reditelj dokumentarnog filma "Maestro", posvećen ovom vrhunskom umetniku koji je u našu zemlju stigao iz izbeglištva početkom dvadesetih godina prošlog veka na poziv Milana Grola, tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta. Producent filma je Milan Kićevac.
Rad kao spas
Rakitin je poznavao glumce, umetnike, pesnike - Bloka, Brjusova, Ahmatovu, Vološina, Kuzmina, Belog, Gorkog, Stanislavskog... Dopisivao se sa njima, a oni su mu posvećivali svoje stihove, zajedno su ludovali u boemskim, dekadentskim kružocima. Po dolasku u Beograd, potpuno se posvetio pozorištu i za samo pet godina postavio je 40 dramskih i nekoliko operskih premijera u Narodnom pozorištu.
- Bio je veoma vredan i u potpunosti okrenut poslu. Živeo je u teškim porodičnim okolnostima, ali do kraja života nije mogao da se otrgne od pozorišta. Otkrivao je i učio generacije i generacije glumaca, a među njegovim najpoznatijim učenicima su bili Raša Plaović i Mata Milošević. Gotovo da nema glumca iz perioda između dva svetska rata koji nije sarađivao sa njim - objašnjava Milosavljević i dodaje da su osim Rakitinovog rada, pokušali da ožive i duh jednog vremena.
Nepomirljivi kritičar komunizma, Rakitin je imao sreću da ne bude proganjan posle rata, bar ne onako kao mnogi drugi viđeniji ljudi. Ipak, tadašnji upravnik Narodnog pozorišta Velibor Gligorić ga je penzionisao, a da nije bilo Borivoja Hanauske, njegovog nekadašnjeg studenta, pitanje je da li bi dobio posao u Novom Sadu. U Srpskom narodnom pozorištu je postavio, po svedočanstvima ogromnog broja ljudi, svoju najbolju režiju Čehovljevog "Višnjika", koja se i danas smatra neponovljivom.
Teška nostalgija
- Pitate me što grdim revoluciju, sovjete, komunizam. Znate - ja sam od mladosti socijalist-humanist. Revolucija je prolila isuviše krvi, a to nije dopušteno nikada i ni za šta. A ja u stvari grdim samo sebe i svoju sudbinu: što nisam ostao gde sam se rodio i odrastao, što nisam sa svojim sinom - rekao je pred kraj života slavni ruski umetnik Jurij Ljvovič Rakitin o svojoj sudbini, ilustrujući na ovaj način tešku nostalgiju koju je uvek osećao, kao i tugu svojih sunarodnika.
- U toj predstavi je jednu od najvažnijih uloga igrala Renata Ulmanski, koja je tada imala 21 godinu, i srećan sam što je podelila svoja sećanja na Rakitina u našem filmu - kaže mladi reditelj koji je za naratora u ovom dokumentarcu odabrao glumca Miloša Bikovića, a Rakitinove citate izgovara njegov stariji kolega Milan Caci Mihajlović.
Lekcija za pamćenje
Iako je bio star i bolestan, Jurij Rakitin je nastavio da radi sa mnogim glumcima i posle Drugog svetskog rata. U njegovoj klasi je bila i Mira Banjac, koja se u filmu "Maestro" prisetila svog profesora kod kojeg je položila i audiciju.
- Sve što sam naučila o glumi, pozorištu, naučila sam od njega. Govorio nam je da ko ne zna da radi epizodne uloge, neće znati da odigra ni glavne. Jer je epizoda kao bomba i za kratko vreme morate da pokažete sve što znate - rekla je naša slavna glumica.
Milosavljević s ponosom naglašava da je scenario za najnoviji film "Maestro" napisala njegova bivša učenica Milica Živanović, studentkinja dramaturgije.
- Ono što me opčinjava, to snimam. Istorija je veoma važna. To je ozbiljan učitelj. Najozbiljniji. A dokumentarni filmovi su doprinos. Čitati, pisati i snimati - to su privilegije i obaveze - kaže naš sagovornik.
U narednim mesecima film će biti prikazan u Novom Sadu, Temišvaru, Somboru, Pešti, Beču, a naredne godine širom Rusije. Junak ovog filma - veliki Jurij Rakitin, sahranjen je na novosadskom Uspenskom groblju, a u Ulici Vase Stajića broj 19, gde je proživeo svoje poslednje godine, postavljena je spomen-ploča, a otkrila ju je Renata Ulmanski. Beograd mu se odužio ulicom koja nosi njegovo ime u naselju Kamendim, blizu Zemuna.
Priča o mongolskim izbeglicama
Ovo je, inače, četvrti dokumentarac Boška Milosavljevića, inače profesora srpskog jezika u Zemunskoj gimnaziji. Prvi je bio "Bili jednom Kalmici u Beogradu", posvećen mongolskim izbeglicama iz Rusije koji su imali prvi budistički hram kod nas. Potom je sledio "Jego blagorodije baron Vrangel" o poslednjem komandantu Bele armije, koji je sahranjen u hramu Svete Trojice na Tašmajdanu. Treći je bio "Arsen, Karađorđević", koji je, kako kaže naš sagovornik, i dalje nedovoljno poznata ličnost kod nas.
