Generacije sa dva srca

Raditi par godina u Nemačkoj, uštedeti novac za zidanje kuće i vratiti se - to je u početku bio plan mnogih Italijana, Grka, Španaca, Turaka, Portugalaca ili Jugoslovena.

Jovana Stanković, Velibor Dobrić, Vera Perović, Gordana Milanović-Kovačević i Marko Milanović sa predstavnikom Ambasade Srbije Borivojem Šuputom

Međutim, u nekom trenutku su od "gastarbajtera" postali samo nemački građani, rekla je kancelarka Angela Merkel povodom 60-godišnjice od prvog sporazuma o razmeni radne snage, potpisanog 20. decembra 1955. sa Italijom.

- Od sveg srca vam hvala na svemu što ste uradili i radite za našu zemlju - obratila se Merkelova gostima u Kancleramtu.

- Vi ste ne samo pomogli Nemačkoj u njenom privrednom čudu, nego ste ga i sami izgradili - dodala je ona.

Rad je, kako je rekla, ostao najbolja integraciona forma koja može da se zamisli. Pritom nije bilo jednostavno srasti u nemačko društvo. Gastarbajteri su bili "bačeni u hladnu vodu", kako je rekla, često bez porodica, u spartanskim smeštajima, i trebalo je da se dokažu pred kolegama. Ona je ocenila to kao ogroman uspeh, a za sledećih 60 godina je poželela da se integracija shvati kao obogaćenje, kao dvosmerna stvar, koja zahteva otvoreno društvo koje prihvata migrante, kao i otvorenost onih koji žele da budu prihvaćeni.

Idejna greška

Državna ministarka za integraciju Ajdan Ozoguz upozorila je da se ne smeju ponoviti greške učinjene prema gastarbajterima.

- Jedan od najvećih propusta posleratne istorije bio je taj što se nije ulagalo u jezičke i integracione kurseve - rekla je Ozoguz, i sama dete turskih gastarbajtera iz Hamburga.
Malo je poznato da se od 14 miliona njih 11 miliona vratilo u svoje domovine, ali su mnogi i ostali.

Grupni portret Petrović: Snežana, Svetozar, Dragan i Radmila

- Osnovna idejna greška je bila da će se ljudi vratiti. To se ne sme ponoviti sa izbeglicama - kazala je ministarka za integraciju.

- Danas mora da bude jasno da poreklo nije sudbina, posebno ne u trećoj i četvrtoj generaciji.

Među srpskim gastarbajterima koji su došli i ostali sve do danas su i Vera Perović, Radmila Petrović i Velibor Dobrić. U pratnji dece i unuka na proslavi prisetili su se svojih početaka u Nemačkoj. Svi troje su bili složni u tome da je, kada su došla deca, postalo jasno da ne žele da se vrate u domovinu, a kako su bili lepo primljeni na poslu i lepo mogli da zarade i žive - ostanak im je utoliko lakše pao.

- Tek kada je pao zid, istočni Nemci su počeli da nas gledaju nekako sa visine i da prave probleme - priseća se Dobrić.

Oni su saglasni s tim da je najveći problem bio nedostatak organizovanih kurseva nemačkog jezika u ono vreme, zbog čega stara generacija mahom nije dobro integrisana.

Verina kćerka Gordana Milanović-Kovačević kao predstavnik druge generacije migranata, međutim, sebe vidi kao "integrisanu i ravnopravnu Srpkinju sa nemačkim pasošem". Ona misli da greške napravljene kod prve generacije ne mogu da se koriguju u odnosu na aktuelnu situaciju sa izbeglicama, jer je to "mešanje baba i žaba". Takođe je prokomentarisala da neko novo MI, koje se potenciralo u govorima domaćina, ne zavisi samo od migranata, nego u prvom redu od Nemaca i zapitala "koliko su Pegida i slični desničarski pokreti spremni na to zajedničko MI".

Nešto između

Radmilin sin Svetozar Petrović smatra da je njemu bilo mnogo lakše nego njegovim roditeljima i da će svakoj sledećoj generaciji biti sve lakše.

- Mislim da to zavisi od okoline i društva u kom se nalazite. Lično nisam imao nikakvih problema kao dete migranata, ali znam da su neki na radnom mestu imali zategnutu situaciju i da postoji izvesna vrsta netrpeljivosti zato što je kolega stranac. Ipak, ovde živimo 50 i više godina i sada su se izrodile nove generacije koje će ostati, tako da u našim srpskim glavama moramo da se pomirimo sa tim da se ni mi, a ni oni, nećemo vratiti nazad.

Predstavnici treće generacije - Marko Milanović, dr Jovana Stanković i Predrag Petrović - misle na način mlade migrantkinje iz prikazanog filma, koja je izjavila da ima dva srca.

- Rekla bih da i ja imam dva srca, ali mi je trenutno srpsko srce malo veće, jer sam studirala u Beogradu i sad, kad sam se vratila, primećujem veliku razliku između Beograda i Berlina. Imam osećaj da je ovde sve hladnije, a tamo mi je nekako toplija atmosfera. Ipak, ovde sam odrasla i osećam se kao kod kuće - rekla je Jovana.

Predrag kaže da nije ni "sto posto Nemac, ali ni sto posto Srbin - već negde između". S obzirom na to da trenutno živi u Bangkoku, to pitanje je za njega postalo irelevantno. On smatra da neko "novo MI" o kojem se priča još nije zaživelo:

- Nemci koji te ne poznaju su skeptični i čim čuju ime, pitaju odakle si - kaže on.

Marko je uvek mislio za sebe da je Berlinac i da živi u Evropi, ali pošto je uvideo da Evropa nije ono što je obećala, malo je razočaran:

- Imam i ja ta dva srca, ali pitanje je kako se čovek oseća. Tamo gde imaš najviše prijatelja, tamo se najbolje osećaš - tamo si kod kuće i tu je domovina!