Ni bombe nam ne mogu ništa!
Ne daju se Srbi i jedan Portugalac, bombe nam ne mogu ništa, kaže Tina Burić, koja je sa suprugom Paolom Lopezom nastradala u terorističkom napadu u Parizu. Njima je bolnica dala dozvolu da protekli vikend provedu sa svojim najmilijima.
U razgovoru za "Vesti" Tina je prvo prijavila da je njihova kuma Ljiljana Atanasković-Pavlović izašla iz duboke kome:
- Otvorila je oči. Ima reflekse. Na intenzivnoj nezi ju je posetio naš prijatelj Goran i pitao je: "Znaš li ko sam?" Ona je klimnula glavom i počela da plače. Pričala sam telefonom i sa njenim suprugom, našim kumom Acom Pavlovićem, koji sve do sada nije znao kakvo je stvarno Ljiljino stanje. Ljutio se na doktore što mu ništa ne govore, krili su. Konačno su ga obavestili da je izašla iz kome. Nekako smo popričali o tome, strašno smo se rasplakali. Samo da se Ljilja izvuče.
Država nas zaboravila
Cela ova priča ima i drugu stranu medalje koju Tina izgovara kroz grč:
- Mi smo Srbi i Francuzi. Ja sam rođena u Francuskoj, a država Francuska nas je pustila niz vodu. Samo se priča o Bataklanu, kao da niko nije nastradao u Sen Deniju. A mi smo teško povređeni, kao da smo bili na ratištu. Niko nas ne pominje i niko nas ne obilazi.
Aca je u jednoj, a Ljilja u drugoj bolnici. Još su daleko od mogućnosti da se vide. Tina se zahvaljuje božjoj milosti:
- Molila sam lekare da me približe Paolu, ako ikako mogu da nas spoje u istoj bolnici i u istoj sobi. I ispunili su mi želju. Sada smo zajedno, krevet do kreveta. Evo, došli smo kod moje mame. Tu smo prenoćili. Joj, koliko smo plakali kada smo videli našu dvoipomesečnu Anđelinu. Donosili su je moja kćerka Julija i mama Živka u bolnicu, a sada sam je videla u njenom krevetiću. Spavala sam blizu nje. Smeje se. Sunce mamino, naša srećica.
Uzbuđena je Tina, glas joj podrhtava.
- A, boli li vas nešto? - pitamo.
- I te kako. Stalno smo pod sedativima. Dobijamo i morfijum, paracetamol... Ekipa u bolnici je dobra, ljubazna. Pripremaju se da nas pošalju u banju. A kako smo Paolo i ja živeli kod svekrve, a ona nas isterala, pa smo prešli kod moje mame, sada se bore da nam nađu neki smeštaj. Hvala im!
Tina nabraja:
- Na ruci sam imala otvorene lomove. Operisali su me, možda će mi ta ruka biti paralizovana. Pukla mi je plućna maramica, ispod dojke su bili ekseri, to su bili teški zahvati. I Paolo je imao nekoliko operacija. Pukla mu pluća, izrešetan je na sve strane. Svi ćemo mi imati posledice. Pa i moja sestra Zorica ne čuje, pukla joj bubna opna.
Pročitajte još:
* "Terorista za Srpkinjama ušao u Mekdonalds"
* Očevici napada stigli u Beograd: Bilo je strašno, svuda mrtvi i ranjeni
Ima Tina i nešto veoma važno da saopšti:
- Svi smo mi zajedno, družimo se i držimo se, u tome leži naša snaga i vera da ćemo izdržati. Svi smo i dalje pod stresom. Kakav je to bio šok! Tek sada sam ukapirala da sam bila na ivici života. Kada sve ovo koliko-toliko prođe, kada stanemo na noge i kad se zakotrlja veselje, a nadam se da će sve to biti uskoro, svi mi, porodica i prijatelji, dogovaramo se da ćemo se okupiti i kroz pesmu i igru proslaviti novi život.
