Imigrant reporteru "Vesti" na Kosu: Nema te ograde koju moj očaj neće da preskoči
Na grčkom ostrvu Kos, u arhipelagu Dodekanez sa 12 ostrva, prosutog po južnim vodama Egejskog mora, golim okom se vidi kako san o humanoj Evropi tone u Plavu grobnicu.
Uzduž obale, u gradiću Kos, prestonici ostrva od tridesetak hiljada stanovnika, more svakog časa talasima izbacuje gumene čamce pune iscrpljenih, izgubljenih i uplašenih migranata iz Sirije, Iraka, Libije, Eritreje, Somalije, sa svih tačaka Bliskog istoka, Afrike i Azije, sve do Avganistana i Pakistana. Izlaze na obalu, iskaču iz pretrpanih čamaca, hoće ljudi bilo gde u Evropu bežeći iz domaćeg haosa.
Na obale Kosa kao da more izbacuje na kopno svu sramotu savremene Evrope velikih parola i krupnih obećanja. Ceo pojas šetališta uzduž mora u mestu Kos podeljen je trakom na dva sveta. Na jednoj strani, uz samu morsku obalu, niz malih šatora ili samo asurica prostrtih po asfaltu.
Na drugoj strani jedva pet metara dalje, trepere šarena svetla, odzvanja grčka muzika, zveckaju čaše crnog vina... Gozba i mizerija u jednom dahu.
Na strani linije očaja, ispred šatora za jedva dve osobe, sedi letargičan Iračanin Ejmen i njegova supruga Emina. Na rukama Emine je sin rođen ovde, pre svega nedelju dana, u lokalnoj bolnici i uz pomoć lokalne ispostave Ujedinjenih nacija.
Ejmen i Emina su Iračani, šiiti sa severa zemlje u kojoj se žestoko tuku regularne jedinice iračke vojske (američki štićenici), džihadisti Islamske države, šiitske milicije iz susednog Irana, kurdski komandosi Peš merga, a iznad svih tih glava lete i bombarduju američki fantomi i britanski tajfuni. Američki da potpomognu njihove u Bagdadu, a britanski tajfuni da uz pomoć fantoma obore "proruski" režim u Damasku.
Ejmen i Emina ne znaju ni sami kako su živi prevalili stotine kilometara iz Iraka, preko Kurdistana, cele Turske do Bodruma i u gumenom čamcu do grčkog ostrva Kos.
Iz nastalog haosa - "islamisti ne pitaju ko si, nego pucaju i ubijaju" (reći će Ejmen) - evo ih sada na ovoj strani trake. Na onu drugu stranu, među strane turiste i Grke nije poželjno da prelaze, tako im je savetovala lokalna vlast.
Kuda dalje?
Dok razgovaramo, stiže mladi par Grka i svakom šatoru deli po jednu bocu mleka, pomoć lokalne dobrotvorne grupe na Kosu. Kuda će i kako dalje, pitam Ejmena. U Nemačku, Švedsku, gde bilo. Ako ikada stigne.
Ovde na ostrvu Kos su ih popisali i imena poslali u Atinu. Imena su "na časnu reč", bez dokumenata. Čekaju. Kada stigne glas iz Atine, dobiće "papir za Evropu". Ejmen i Emina nemaju pasoše, nikada ih nisu ni imali. Ono malo novca što su poneli sa sobom, otišlo je profiterima na tuđoj muci. Hrane se sa dve boce mleka dnevno i još ponečim što dobijaju od milosrdnih Grka.
Čemu se nadaju, koliko će još ovde pod šatorom pokraj mora da izdrže čekajući?
- Ne znam - kaže Ejmen.
Samo zna da je krenuo na put da se ne vrati. Tako reče i rukom obrisa suzu.
- Daleko je Nemačka, tamo je već skoro 800.000 takvih kao vi?
- Možda Britanija - teši se Ejmen.
Uzdržavam se da ga obeshrabrim da je u Britaniji već osam miliona stranih građana, mnogi od njih azilanti, ali mu kažem da je na Lamanšu "humana" Evropa već podigla visoki zid od bodljikave žice.
- Mogu da ga podignu sve do neba, nema te ograde koju moj očaj neće da preskoči.
Tako baš reče.
Ćutimo obojica. Posle, iz daljine bacim još jedan pogled sa ove svetle, na onu mračnu stranu linije očaja i nekako me stid što živim u ovakvoj Evropi.
Pročitajte još:
* Najtužnija izbeglička priča: More izbacilo leš deteta
* Nemci donose darove izbeglicama, vlast zamolila Italiju da spusti rampu
