Vratar sa juga
Osman Salama prvi se budi u ogromnoj stambenoj zgradi u Kairu. Za njega nema vikenda, a njegov radni dan nije određen satnicom. On je vratar koji samo dva puta godišnje poseti svoje selo Abu al Nasr, udaljeno 800 km od Kaira. Svaki put ima po nedelju dana odmora.
Osman je "bavab", jedan od hiljade radnika migranata koji se sa svih strana Egipta slivaju u prestonicu da bi radili kao domari, vratari, noćni portiri, vrtlari, radnici na parkinzima.
Osman zarađuje oko 75 dolara mesečno, ali to je mnogo za siromašni jug gde ljudi žive uglavnom od poljoprivrede i ribarstva. Posla nema ni za koga, posebno posle egipatske revolucije 2011. godine. Osman ima četvoro dece i malu njivu, poput nečijeg dvorišta, gde njegova žena Amira uzgaja povrće i brine o kokoškama i jednom bivolu. Za razliku od bučnog Kaira ovde vlada tišina, a riba iz Nila je odličan ručak za celu porodicu.
Do Kaira Osman putuje 12 sati i brzo se vraća u 16-godišnju rutinu. Prvi ustaje, poslednji leže, a povremeno predahne uz šolju čaja ispred stambene zgrade gde radi. Ručak je brzinski, u holu zgrade, u blizini vrata koja treba stalno otvarati. Tu ispod požarnog stepeništa ima i svoju sobu gde može na zasluženi noćni odmor.
Dva dolara dnevno
Čak 40 odsto Egipćana živi od dva dolara dnevno ili manje, a vrednost egipatske funte ne prestaje da pada. Ako postoji simbol siromaštva u Egiptu, onda je to "aiš baladi" ili socijalni hleb. Prodaje se za jedan cent, a njegova proizvodnja košta sedam puta više.
