Ne vređaj kraljicu
"Moj prvi govor bio je posvećen kineskoj industrijalizaciji na štetu radničke klase razvijenog sveta. Napisao sam ga na tri lista papira i pročitao, bilo je to oslobađajuće iskustvo", kaže govornik-stolar koji je posao izgubio 2008. godine, ubrzo pošto je svet prodrmala ekonomska kriza.
Govornički kutak u Hajd parku u Londonu može da poseti ko god hoće i kaže šta ima. Nalazi se na pola puta između nekadašnjih Tiburn vešala i drveta reforme. Ovde su govorili Vladimir Ilič Lenjin, Karl Marks i Džordž Orvel. Neki ga zovu domom slobode govora, jer svako može da kaže nešto o nečem što ga muči, a publika ima pravo da raspravlja o tom pitanju.
Govornici mogu govoriti o bilo kojoj temi, ali suprotno uvreženom mišljenju, ne smeju se kršiti zakoni i propisi o slobodi govora. Policija je ipak vrlo tolerantna i interveniše samo ako se neko žali. Tokom proteklih godina intervenisali su samo ako je neko bacao kletve!
Ovde je atmosfera užurbana i nepredvidiva, ljudi iz različitih sredina i kultura deklamuju o filozofiji religije, čudovištima ili krompirima. Nekad je zakonom bilo zabranjeno vređanje kraljice, opscenost i blasfemija, a danas govor koji je "iritantan, svadljiv, ekscentričan, heretički, nepoželjan, i provokativan, onaj koji nastoji da izazove nasilje".
Začetak javnog govorništva u parkovima u Britaniji su bili javni nemiri 1855. godine kada je zabranjena kupovina i prodaja nedeljom, jedinim slobodnim danom za radničku klasu. Kasnije su usledili mnogi radnički protesti u parku što je doprinelo da vlada donese parkovsku uredbu 1872. kojom je dopustila javne skupove u parku, ali ne i ispred zgrade vlade.
Drugi pak tvrde da ova tradicija ima veze sa Tiburn vešalima gde je osuđenik smeo da govori pre nego što ga obese. Do 1930. mnogi govornici mogli su se videti ispred prodavnica, na ćoškovima ulica i u parkovima u celoj zemlji. Procenjuje se da je od 1855. do 1939. godine bilo 100 govorničkih mesta u Londonu. Kutak govornika je poslednji preživeli.
