Zašto je Istočna Nemačka prodavala ljude?
Oni koji bi u vreme hladnog rata pokušali da pobegnu iz Istočne Nemačke rizikovali su da budu ustreljeni, zatvoreni i mučeni. S druge strane, vlada je, u nedostatku novca, u tajnosti prodavala ljude Zapadnoj Nemačkoj.
Danijela Valter se dobro seća noći kada je uhvaćena u pokušaju bekstva iz Istočnog Berlina. Bilo je to 13. avgusta 1961, kada je imala samo pet godina.
Dva dana ranije, njen otac Karl-Hajnc Pric, koji je bio novinar, doneo je kući vest da će vlasti Nemačke Demokratske Republike zatvoriti granicu između komunističkog Istočnog Berlina i kapitalističkog Zapadnog Berlina.
“Znao je da će sagraditi zid”, kaže Danijela.
Znajući da će posle podizanja zida biti nemoguće preći u Zapadni Berlin, otac je ubedio majku da odmah pobegnu.
“Otac nam je rekao kuda da odemo i čekale smo ga u toj baštici. Tu smo provele noć 11. avgusta i prespavale smo u nečijoj šupi”, seća se ona.
Sledeće večeri otac je došao i odveo ih do slabije obezbeđenog mesta na granici.
“Krenuo je ispred nas i pozvao majku da pođe za njim, ali se ona ukočila od straha, nije imala hrabrosti. Sećam se da sam stajala pored nje i slušala kako nas otac zove”, kaže Danijela.
Onda su se pojavili stražari. “Izašli su iz mraka i uhapsili mog oca. Odveli su ga, nisam ga videla narednih sedam godina”, priča ova žena.
Majka i ćerka su takođe uhapšene i odvedene u stanicu. Majka je osuđena na devet meseci zatvora za saučesništvo u pokušaju bekstva, a Danijelu su poslali u selo Štokhauzen, gde su joj živeli baba i deda.
Ljudi su prodavani u tunelima podzemne železnice ili prebacivani preko granice u autobusima.
“Biti ćerka nekoga ko je pokušao da pređe granicu bilo je gore nego biti ćerka ubice”, kaže ona. Zbog toga su joj baba i deda rekli da svima kaže da je ćerka tetke koja živi u Zapadnoj Nemačkoj. Kada je majka puštena iz zatvora, njih dve su se preselile u Potsdam.
U međuvremenu, istočnonemačka privreda je propadala.
Kvalifikovani radnici i intelektualci su napustili zemlju u velikom broju, a Sovjetski Savez je eksploatisao državne resurse.
Do 1964. finansijska situacija se do te mere pogoršala da su vlasti razvile plan prodaje političkih zatvorenika Zapadnoj Nemačkoj, tzv. “Häftlingsfreikauf” (otkup zatvorenika).
Prema rečima istoričara Andreasa Apelta, “između 1964. i 1989. Zapadnoj Nemačkoj prodato je oko 33.755 političkih zatvorenika i 250.000 članova njihovih porodica, po ceni od ukupno 3,5 milijardi nemačkih maraka”.
“Obe strane su u tome imale određeni interes: Istočnoj Nemačkoj su bile potrebne devize, a Zapadna Nemačka je htela da izvuče ljude iz nehumanih zatvora u NDR-u.”
Zatvorenike su razmenjivali i za kafu, bakar i naftu, a sve se odvijalo u tajnosti. Ljudi su prodavani u tunelima podzemne železnice ili prebacivani preko granice u autobusima sa promenjenim registarskim tablicama.
Godine 1968. ugovorena je cena i za oca Danijele Valter.
“Bio je u zatvoru osam godina. Mučili su ga, nije govorio o načinima, ali upropastili su mu zdravlje. Mislim da godinama nije video svetlo dana”, seća se ona.
Kada se smestio u Zapadnom Berlinu, prodate su i Danijela i njena majka.
“Nisam htela da idem. Želela sam da ostanem u Istočnoj Nemačkoj sa babom i dedom, ali se ugovor odnosio na suprugu i ćerku. Mislim da su za nas platili 100.000 nemačkih maraka”, kaže ona.
Otac ih je čekao na drugoj strani.
“Nisam ga prepoznala, što je bilo veoma bolno za njega. Plakao je”, seća se Danijela, koja je u tom trenutku više tugovala zbog drugarice koju je ostavila u Istočnom Berlinu.
