Afrika okovana strahom
U sidnejskoj bolnici Vestmid ove nedelje je otvoreno specijalno superizolovano odeljenje za tretman pacijenata za koje se sumnja da su zaraženi ebolom. Prostorije imaju sopstveno snabdevanje kiseonikom, toalet i kupatilo koji nisu povezani sa ostalom bolničkom kanalizacijom i vrhunsku opremu za tretman. Osoblje koje ovde radi prošlo je kroz posebnu obuku.
Šta je ebola? O tome, iz prve ruke, svedoči doktorka iz Kvinslenda Dženi Stedmon, koja se upravo vratila kući u Brizbejn, pošto je kao dobrovoljac provela u zapadnoj Africi mesec dana, lečeći ljude zahvaćene epidemijom strašne bolesti.
Uslovi tamo su iscrpljujući, čitava regija je ugrožena i njene fizičke snage i emocije bile su na teškom ispitu. Ona kaže da svet mora da učini mnogo više da bi epidemija bila stavljena pod kontrolu.
Doktorka Stedmon provela je mesec u Kanami, Sijera Leone, pod medicinskim šatorom Crvenog krsta, postavljenog jer bolnice nemaju više mesta za prijem pacijenata.
- Brojke su ogromne, bolnice nemaju dovoljno mesta, popunjene su do kraja, a važno je da se posao obavlja - pričala je ona za nenjs.com.au.
Rizik po AustralijuPrema rečima doktorke, moguće je da ebola nađe put do Australije, ali nije verovatno da bi se širila kao u Africi, zato što postoje uslovi da se bolest izoluje. |
Bolest je smrtonosna, neizlečiva i visoko zarazna, pa svi doktori oblače neudobnu opremu za ličnu zaštitu pre nego što priđu pacijentima.
- Možete da na vestima vidite svemirsku odeću na njima. To je stvarnost. Tamo je prevruće, vlažna klima, i prebrzo se ugrejete i onda ste iscrpljeni. To je izazovan posao, ni nalik na rad u lepom okruženju sa klima-uređajima u Australiji.
Epidemija ebole je najveća u istoriji. Podaci Svetske zdravstvene organizacije pokazuju da je do sada u Sijera Leoneu, Liberiji, Gvineji, Nigeriji i Senegalu umrlo više od 3.000 ljudi, a registrovano više od 6.500 slučajeva. Međutim, stvarne brojke su verovatno mnogo veće. Postoje predviđanja da će virus do januara zahvatiti 1,4 miliona ljudi.
Pacijenti imaju simptome slične gripu, groznicu i bolove, što znači da se kod dijagnoze može lako pogrešiti. Kad se stanje pacijenta pogorša, on bez prekida povraća, ima proliv i krvarenje iz desni. Oboleli dehidrira zbog gubitka tečnosti.
Pošto nema leka za Ebolu, posao doktorke Stedmon bio je da pacijentima pomogne da se osećaju koliko je moguće udobnije.
- To je teško, jer je stepen smrtnosti veoma visok. I to svakako ima svoju emotivnu cenu. Mi smo naučeni kako da pružamo tretman u Australiji, ali tamo sve se svodi na pokušaj da zaustaviš širenje bolesti. Ništa drugo ne možeš učiniti nego da pružaš negu, olakšavaš simptome i bolove. Svodi se na pokušaje, ali je to važan posao.
Drugi zdravstveni radnici su zakačili bolest dok su bili na poslu, ali pretnja zarazom od ebole nije njihova jedina briga.
Sve oči uprte u KernsU četvrtak po podne, iz Kvinslenda je javljeno da se, izolovano u kući u Kernsu, prati stanje 57-godišnje Sju-Elen Kovač, za koju se sumnja da je obolela. Ona je provela mesec dana u Sijera Leoneu, radeći kao medicinska sestra u tamošnjoj bolnici. Šefica zdravstva Kvinslenda dr Dženet Jang rekla je da je Sju-Elen Kovač bila volonter Crvenog krsta. Vratila se kući za vikend, nije imala simptome bolesti, ali je utvrdila povećanu temperaturu. Uzorci njene krvi poslati su na ispitivanje. |
- Opasnost je u tome što su tamo nebrojene druge bolesti, kao i mogući građanski rat. Čak i uz najbolju zaštitu odećom i opremom, ta opasnost ti nikada ne silazi s uma.
Doktorka Stedmon kaže da je pogrešno verovanje da će ebola iščeznuti za par meseci i to je već dokazano. U stvarnosti, potrebne su nove snage i više zdravstvenih radnika.
- Međunarodna zajednica zaista treba nešto da nauči iz ovoga i ponudi pomoć. Mi smo jedini ljudi koji to mogu. Ja sam bila tamo i vratiću se. Bitka nije završena.
Tehnički, doktorka Stedmon mora da provede dve nedelje u karantinu. To znači da može da bude kod kuće ili u kupovinu kao svako drugi, ali treba da izbegava mesta sa mnogo ljudi i ne dolazi (rukovanjem) u kontakt sa drugima.
Ona radi kao anestetičar u brizbejnskoj bolnici Redlends i takođe je pomagala Crvenom krstu posle tajfuna na Filipinima, kao i zonama sukoba u Istočnom Timoru, Jemenu i drugde. Crveni krst je otvorio apel za pomoć u borbi protiv ebole.
