DW: Više se ne isplati biti gastarbajter
Težak rad, skroman život i čežnja za domovinom – za većinu gastarbajtera u Nemačkoj to je bila svakodnevica. Mnogi od njih sada su u penziji, a svaki drugi živi u siromaštvu, upozorava Dojče vele objavljujući rezultate studije koja se bavila socijalnim položajem bivših gastarbajtera.
Marija K. je imala samo 18 godina kada je iz jednog malog sela s juga Italije stigla u Nemačku. Prvo je radila u kuhinji, onda kao krojačica u jednoj fabrici. Kasnije je pronašla posao u jednom hotelu u Kelnu. Radila je svakog dana po devet sati, a slobodan dan je imala samo nedeljom. U Kelnu je upoznala mladića, takođe Italijana. Zaljubili su se i venčali. Posle venčanja, mlada porodica je živela u malom dvosobnom stanu bez kupatila.
Marija i njen suprug uvek su planirali da se vrate u Italiju. Prvo su se želeli da se vrate kada njihovo četvoro dece napusti dom, kasnije je plan promenjen – trebalo je da se vrate u starosti. Danas Marija ima 71 godinu i još nije u Italiji, već sa suprugom živi u Nemačkoj. Oboje su u penziji i žive vrlo skromno.
Italijanka je svoju životnu priču ispričala naučniku Eriku Seilsu, koji je jedan od autora aktuelne studije koja se bavi socijalnim položajem i životom bivših gastarbajtera.
Dojče vele ističe da studija pokazuje da prosečna penzija žena koje su, kao Marija, nekada davno stigle u Nemačku, iznosi oko 476 evra. Muškarci, poreklom Italijani, koji su takođe svoj radni vek proveli u Nemačkoj, primaju skoro dvostruko više – 963 evra.
Ako se pogleda grupa turskih gastarbajtera, njihove penzije su još niže. Žene primaju oko 363 evra, a muškarci u proseku 742 evra. Poređenja radi, nemački penzioneri (etnički Nemci) primaju prosečnu penziju od oko 1.109 evra, a Nemice oko 572 evra.
Skoro svaki drugi bivši gastarbajter je u penziji pogođen ili ugrožen siromaštvom – tako pokazuje spomenuta studija. S tim što je siromaštvo u starosti kod stranaca tri puta češće nego kod nemačkih penzionera. Razlog leži u činjenici da su strani radnici u 60-im i 70-im godinama u Nemačkoj pronalazili samo loše plaćene poslove. Samim time u penzione fondove nisu uplaćivali mnogo i sada u skladu s time primaju i penzije.
Prema definiciji Evropske unije, siromašnim ili ugroženim siromaštvom se smatra ona osoba čija penzija iznosi manje od 60 posto srednjih primanja. Kod osoba koje u Nemačkoj žive same, to znači da mesečno moraju da žive sa manje od 850 evra. Kod parova ovaj iznos je nešto veći – oko 1.300 evra. Procenat Nemaca koji pripadaju ovoj grupi iznosi 12,5, dok kod bivših gastarbajtera taj procenat iznosi čak 42.
Grupa koju u Nemačkoj čine useljenici je prilično velika. Naime, od sredine 50-ih godina i sredine 70-ih godina prošlog veka, u Nemačku su u velikom broju stizali radnici iz Italije, Grčke, Španije, Portugala, Turske i zemalja bivše Jugoslavije. Već 10. septembra 1964. u Nemačku je stigao milioniti gastarbajter – samo 10 godina kasnije u zapadnoj Nemačkoj bilo je ukupno četiri miliona stranaca na "privremenom radu".
Najveći broj njih je radno mesto pronašao među najslabije plaćenim poslovima, tamo gde Nemci nisu želeli da rade. Danas su mnogi od njih u penziji i baš kao i nekada, opet moraju da dobro razmisle pre nego što potroše svaki evro.
