Ko ima, daće mu se milion

Retki su autori koji mogu da dokažu da njihove knjige čitaju tako čuvena imena kao što su američki predsednik Barak Obama, papa Franja, nosilac Nobelove nagrade Paul Krugman ili predsednica Međunarodnog monetarnog fonda Kristin Lagard. Predsednik Obama je pri audijenciji u Vatikanu u maju detaljno razgovarao sa poglavarom Katoličke crkve o Piketijevoj knjizi.

Nova zvezda čovečanstva: Tomas Piketi

 

To je uspelo jednom doskora relativno nepoznatom ekonomisti, profesoru Pariske ekonomske škole Tomasu Piketiju. Ovaj Francuz je analizirao masu podataka uzetih iz godišnjih statistika u proteklih tri stotine godina i iz suvih brojeva izvukao opomenu koja je odjeknula u celom svetu, a glasi - u kapitalističkom sistemu je nešto trulo, a simptomi su sve gori.

Razlog za to je što posle svake krize bogati postaju još bogatiji, a siromašni siromašniji. Kad je ekonomski rast spor, kaže Piketi, raste i društvena neravnoteža jer imovina, za razliku od plata, i dalje neometano raste. Dakle, bogati imaju sve više, dok pripadnici srednje klase u kriznim periodima, kakva su upravo sada u svim industrijskim zemljama, sve više osiromašuju.
 

Knjiga na skoro 700 strana, u kojoj Piketi predstavlja rezultate svog istraživanja, zove se "Kapital u 21. veku" i neprikrivena je aluzija na čuveno delo Karla Marksa. Uzbuđenje, međutim, ne vlada samo zbog naslova jer ovaj ekonomista prvi put predstavlja dokaze da je teza Ko ima, daće mu se - tačna.

Po Piketiju, prosečan društveni rast je u proteklih 300 godina iznosio između jedan i 1,5 odsto godišnje. Vrednost imovine bogatih je, međutim, rasla po stopi 4-5 procenata, ne računajući porez na imovinu. Dakle, ko je već bio dobro situiran, mogao je svoju imovinu da uloži u novu i tako je uveća više nego drugi. Kako nju uglavnom nasleđuju deca imućnih, takva nepravedna raspodela se proteže i na sledeće generacije.

Govoreći jezikom cifara, Piketi dokazuje sledeće: 1978. godine je tipičan američki radnik zarađivao 48.000 dolara bruto godišnje, dok je najbogatiji sloj društva zarađivao prosečno 390.000 dolara. Danas radnik zarađuje jedva 33.000, a najbogatiji u proseku 1,1 milion dolara godišnje. Samo 400 najbogatijih Amerikanaca poseduje isto onoliko koliko i 150 miliona ostalih građana zajedno. Američki srednji sloj više nije svetski lider po nivou zarada, zaključuje Piketi, a Evropska unija se trenutno deli na bogati sever i krizom zahvaćene južne države, gde i do 50 odsto mladih ne može da nađe posao.

U Nemačkoj je nejednakost u primanjima u poređenju sa svetskim trendom umerena, ali je drugačije kad se pogleda imovina bogatih. "Ni u jednoj drugoj evropskoj zemlji bogatstvo nije tako nepravilno raspodeljeno kao u Nemačkoj", potvrđuje i Markus Grabka iz nemačkog Instituta za istraživanje ekonomije, "i vreme je da država konačno reaguje." Pitanje je samo kako.

Po Piketiju, omiljeni recepti kao što je ulaganje u obrazovanje ili odricanje od forsiranja ekonomskog rasta ne pomažu. Efektivne bi bile samo radikalne mere: najpre godišnji porez na imovinu, koji bi bio jedan odsto na vrednost imovine veće od 200.000 evra, za više od milion evra bi rastao na dva posto, a za milijardere bi iznosio 10 odsto. Kao drugo, porez na zaradu bi iznosio 80 procenata za one s najvećim primanjima i bogatstvom.

To zvuči šokantno, ali se zaboravlja da prve tri decenije posle Drugog svetskog rata taj porez u Americi nikad nije ni bio manji od 70 procenata. Ako bi zaista došlo do obnavljanja ovakvih nameta, i sam Piketi bi morao da plati veliki porez jer za jednog kritičara kapitalizma trenutno odlično prolazi, njegova knjiga je na vrhu prodaje na internetu.