Zemlja bosih ljudi
Mnogi mladi slikari, glumci, muzičari vraćaju se posle godina izbeglištva u Avganistan, zemlju koja je još daleko od sigurne i udobne države. Avganistan je preturio preko glave sovjetsku invaziju 1979. godine, pa građanski rat i vladavinu talibana, invaziju Amerike 2001. godine i u njemu još strane trupe održavaju red.
Prvi demokratski predsednički i lokalni izbori održaće se 5. aprila, ali oni su doneli i novi talas nasilja talibana. Bombaški napadi su svakodnevica, a prošle nedelje su oteli kandidata za skupštinu severne provincije Sar i Pul i sedam njegovih saradnika. Život u Kabulu je i dalje težak i neizvestan. Zimi nestaje struja i po 12 sati, privreda ne postoji, osim ručnih rukotvorina i prodaje ulične hrane. Većina stanovništva živi sa jednim dolarom dnevno, a otac porodice je bog koji odlučuje o životu i smrti. Mnoge devojčice se udaju u pubertetu, ponekad i za starce od 65 godina.
Prva kuglanaŽena u burkama sve je više na gradskim ulicama jer mogu da izađu iz kuća, a nije retkost ugledati i ženu zapadnjačkoj odeći. U Kabulu su otvoreni i prvi saloni lepote, a pre godinu i po dana u jednom od tržnih centara otvorena je prva kuglana, u vlasništvu 27-godišnje Mine Rahmani. |
Za vreme vladavine talibana mnogi avganistanski intelektualci pobegli su u Pakistan ili Iran, a danas se muzika, poezija, slikarstvo polako vraćaju u prašnjave četvrti Kabula.
Mnogi umetnici iznajmljuju kuće gde se okupljaju da održe koncert ili pesničke večeri. Ponekad gledaju filmove iz Irana, Francuske, Južne Koreje. U gradu gde su nekad na olimpijskom stadionu obavljali javna pogubljenja, danas devojke mogu da igraju fudbal, a računari imaju pristup internetu.
Međutim, zasad su to jedini tragovi modernih tekovina. Još dve trećine Avganistanaca je nepismeno, a izvan Kabula nižu se sela koja su još u srednjem veku, čiji stanovnici nikad u životu nisu obuli cipele.
