Putin, novi ruski car (6): Milosrdni diktator

Vladimir Putin je sušta suprotnost Borisu Jeljcinu, čoveku koji ga je odredio za svog "naslednika". Za vreme Jeljcina, vladala je deviza "Neka svako uzme koliko može". Tada je Rusija bila cepana i pljačkana. Putin je uspeo da sačuva "u komadu" ono što mu je ostalo od prethodnika.

Za razliku od Jeljcina, Putin čvrsto drži "uzde" spoljne politike u svojim rukama: Vladimir Putin i Angela Merkel

Dok je Jeljcin gubio saveznike, bio izvrgnut podsmehu i preziru, Putin saveznike pronalazi. Njegovi govori postaju mnogo upečatljiviji, oštroumniji, ponekad i paradoksalni. On sebi dozvoljava šale. Lako u konverzaciji prelazi na strane jezike, čak može da zapeva i zasvira na klaviru iako se nikad nije bavio muzikom. Deluje vrlo iskreno, simpatičan je, ali istovremeno ostavlja utisak "nesalomljivog". Opušten je, često koristi narodni jezik, pa je sakupljen čitav niz izraza koje mediji nazivaju "putinizmima". Jedna od takvih je i sledeća: "Nekome treba promeniti mozak, a ne ustav".

LEDENI POGLED
Putinov veliki ugled i popularnost koju uživa u narodu ostali su neokrnjeni i u ekonomskoj krizi, i za vreme terorističkih napada, i za vreme prirodnih katastrofa i nesreća sa kojima se suočio tokom tri predsednička mandata i dva premijerska. On je Rusiji vratio status supersile iz vremena Sovjetskog Saveza. Za njega kažu da je beskompromisni borac za nacionalne interese, čovek čvrste ruke i još čvršćeg stava, kojeg podržava 80 odsto sunarodnika. Zapadnjački mediji ga opisuju kao dinamičnog, ali opasnog: "On uopšte nije šarmantan, on je čista snaga volje", "Njega nije briga za građanske slobode ili slobodu govora, najvažnija mu je stabilnost Rusije i red".

Za Putina ipak još vele da je obrazovan, pametan, sposoban, radan, intuitivan i harizmatičan. Radije sluša nego što iznosi svoje mišljenje. Pogled mu ne odaje nikakvo osećanje, gotovo je leden ili prazan, čime dodatno razoružava sagovornike. Ume da bude i brutalan prema svojim neprijateljima i političkim neistomišljenicima. Ukratko, većina Rusa ga voli, zapadnjaci ga se plaše. O svojim slabostima, Putin ne želi da govori već to radije prepušta drugima. Drugi tvrde da je slab na bolesnu i ugroženu decu i ratne vojne invalide.

Postoji samo jedan razlog da se Putin stvarno naljuti. A onda protivniku nema spasa. To je onda kada veruje da je neko izdao zemlju. Najbolji primer za to je biznismen Hodorkovski - njegova odluka da najveću rusku kompaniju koja je bila vlasnik više od polovine ukupne ruske nafte, proda Amerikancima i tako dovede zemlju u poziciju da stranci raspolažu njenim strateškim resursom izazvala takav bes da se Hodorkovski ubrzo našao iza rešetaka.

Oligarsi na uzdi

Dolaskom Putina na vlast ruski oligarsi su zauzdani i koliko-toliko dovedeni u red. Narod je brzo milijardere prozvao oligarsima, jer su Boris Berezovski, Mihail Hodorkovski i družina odmah hteli i da zavladaju zemljom. Grčka reč "oligarhija" u bukvalnom prevodu znači "manjina koja vlada". A oni su počeli da vode "kadrovsku politiku" i postavljaju svoje ljude na važna mesta. Bolesni predsednik Boris Jeljcin je bio više figura za zaklanjanje. Dolaskom na čelo Rusije Vladimira Putina počinje sukob sa oligarsima. Prvo, više nisu mogli da dolaze u Kremlj kad god hoće, a onda su naterani da počnu da plaćaju realnu izvoznu carinu na bazi svetske cene. Dotad su "novi kapitalisti" ruske sirovine prodavali svojim ofšor kompanijama po nerealno niskim cenama. U prva dva predsednička mandata Putin je oligarhe disciplinovao. Oni više nemaju onako jak uticaj na medije i ne vode državnu politiku.

Slično su prošli i oligarsi prvog talasa Berezovski i Guzinski i još neki. O izdajnicima, misli najgore: "Izdajnici uvek završe loše. Oni završe, po pravilu, ili od alkohola, ili od narkotika, ili pored plota", rekao je svojevremeno Putin. U Rusiji, ali i u svetu, važi mišljenje da je Putin čovek čvrste ruke. I zaista deluje tako. Ali metode kojima se to postiže daleko su demokratskije nego što izgleda. Pre nego što donese odluku on se uvek trudi da što više sazna o problemu.

Zamerio se Putinu i završio u zatvoru: Mihail Hodorkovski

Pažljivo sluša i "ne maše sabljom". Ne voli da smenjuje ljude. Uveren je da je mentalitet činovnika, uglavnom, isti, pa ne želi da čini uzaludne postupke.

"Ako smenim jednog, doći će drugi, isti takav. I šta sam onda uradio?" - rekao je jednom.

I kad nije zadovoljan radom nekih ljudi, on ih ne smenjuje olako. Ume da zapreti - ali i da pruži novu šansu.

Svojevremeno se vlasnik velike kompanije Mečel, Viktor Zjuzin nije pojavio na sastanku na kome je trebalo da se razgovara i o njegovom radu. Putinu su rekli da je bolestan, ali je on zaključio da ovaj nije smeo da se pojavi i poručio mu je da što pre ozdravi, inače će mu on poslati lekara! Kasnije smo imali prilike da ih vidimo u normalnom razgovoru, a više nije bilo povoda da se diskutuje o greškama Mečela.

Molitva na Golgoti

Uoči Uskrsa 2005. Vladimir Putin posetio je Hram Hristovog groba u Jerusalimu. Bila je to prva poseta jednog ruskog rukovodioca Izraelu. Popeo se i na Golgotu, kleknuo na kolena u podnožju krsta, na mestu gde je, po legendi, bio razapet Isus Hristos. Posle molitve je ustao, zapalio sveću i krenuo da izađe, ali se odjednom vratio, ponovo prišao krstu i ponovo kleknuo. Očigledno je, kažu oni koji su ga pratili, da u tom trenutku on nije bio predsednik Rusije, već vernik, hodočasnik, čovek koji traži duhovnu pomoć i očišćenje. Iste godine je posetio i Svetu goru - istina iz trećeg pokušaja. Prvi put je želeo da to učini 2001. godine, na početku svog predsedničkog mandata. U dogovoreno vreme bila je takva oluja da se na ostrvo nije moglo stići ni brodom ni helikopterom. Među pravoslavnima se tada moglo čuti da Presveta Bogorodica nije htela da ga pusti na svoju teritoriju zbog teških grehova Sovjetskog Saveza. Drugi put je morao da se vrati iz Grčke zbog terorističkog napada na školu u Beslanu. Tako je stigao na Aton tek 2005. godine. On je bio prvi predsednik Rusije koji je posetio ovo sveto mesto.

Šta, zapravo, ostavlja utisak Putinove autoritarnosti? On je oficir. I to se vidi iz njegovog držanja, iz toga kako hoda. Međutim, on je i duboko religiozan. Njegovi prijatelji tvrde da se ni kao pukovnik KGB-a nije odricao vere i nije skidao zlatni lančić sa krstićem. Kažu i da je, kad mu je svojevremeno do tla izgorela dača u okolini Peterburga, bio duboko potresen pronašavši na zgarištu svoj krstić koji je jedini odoleo požaru... A da je kršten još kao dete saznao je od majke tek u 41. godini, pred službeni odlazak u Izrael. On je uveren da danas, osim religije, nema ničega što može da vaspita moral u čoveku, i smatra da je "snaga Rusije pre svega u njenoj duhovnosti".

BOŽJI ČOVEK