Poslednji gastarbajterski voz
Neki su umrli, neki su se vratili u domovinu, neki su se odselili iz Berlina... Od 30 metalaca, frezača, tokara, alatničara, radio i TV mehaničara koji su dalekog oktobra 1973. godine preko banjalučkog Zavoda za zapošljavanje krenuli za Berlin kao poslednja tura jugoslovenskih gastarbajtera, te večeri su na zakazani susret došla samo devetorica: Lazo Marčeta, Mladen Manojlović, Borislav Gračanin, Milovan Antonić, Dragoljub Buvač, Milenko Ninković, Mile Jurkić, Miodrag Mijatović i Boško Barać.
Prvo okupljanje posle četiri decenije u opuštenoj atmosferi "Vukotića kutka", uz domaće meze i vino, bio je prilika da se podsete svojih početaka u AEG Telefunkenu. Većina je rodom iz Banjaluke, ali i iz Prijedora, Dubice, Gradiške, imali su između 21 i 35 godina u vreme kad su došli, tako da su mnogi u zasluženoj penziji.
Zakasnela generacija- Autrijski publicista Malte Olčevski nas je opisao kao zakasnelu generaciju sa Balkana, u smislu da smo uvek bili nekome potčinjeni, da se povijamo i da smo servilni. Nama fali nešto što su Turci stekli kroz istoriju Otomanskog carstva, naime, kad im ovde nešto fali oni naprave frku i Nemci ih finansijski smiruju. Od Turaka sam naučio: idi u centar gde te vide i nemoj se zbog igranki i toga da se komšije ne bune sakrivati u nekakva industrijska naselja gde te niko ne primećuje - iznosi Manojlović svoja iskustva kao predsednik srpskog kluba.
|
Lazo Marčeta, koji je i okupio ovu veselu družinu, priča kako je i sam usput postao gastarbajter:
- Radio sam kao vozač u banjalučkom "Žitoproduktu i slučajno naišao pored Zavoda za zapošljavanje. Istovario sam jednu turu hleba i pitao kakva je to gužva. Rekli su mi da idu za Berlin, a kad sam pitao da li i ja mogu da idem rekli su mi da primaju samo nezaposlene. Mislio sam da ću se vratiti kao i mnogi koji su pošli sa malim ambicijama, a ostao sam, eto, 40 godina.
Mostarske kiše
- Bio je interesantan taj život u domu za radnike, nas tridesetorica muških, mladih, neoženjenih... Ima puno stvari koje su bile na granici ogavnoga, način kako smo kuvali, na primer, ili kako smo provodili večeri, kada je bilo puno stakla da se nije moglo hodati po podu - priseća se sa smehom Mladen Manojlović.
- Radili smo po smenama, ali nismo imali mnogo obzira jedni prema drugima. Jednom je Lazo došao iz druge smene i uzeo gitaru da svira, a ja mu vičem da prestane jer idem u šest sati na posao. Kako se on ne obazire, zapretim mu da ću se popeti na sto i recitovati "Mostarske kiše! "Nisi ništa ako se ne popneš na orman", izaziva me, tako da se stvarno popnem na orman i u zanosu udarim glavu, ali sam ipak odrecitovao. U roku od tri minuta soba je bila prepuna i svi su hteli da me čuju.
- Jednom nam je sad već pokojni čiča Dragutin kuvao gulaš iz konzervi - prepričava Lazo Marčeta. - Bilo mu jeftino, pa je nakupovao pune kese, ali kada je krenuo da kuva ukus nekako nije valjao. Dodavao je uzalud malo ovog začina, malo onog, a onda pozvao Seju Husedžinovića da pročita šta piše na konzervi. Ovaj pogleda i kaže: "Pa zar ne vidiš, čiča, kolika je glava od psa na etiketi. Ovo ti je pasji gulaš!"
- Brzo se ispostavilo da su mnogo bolje i modernije mašine neki metalci ostavili u "Čajevcu" u Banjaluci - priča Borislav Gračanin. - Iz toga se vidi kako se kod nas vodilo računa o modernizaciji, ali se nije uspelo u tome da se poboljša proizvodnja. Moje iskustvo posle svega govori da Nemci najbolje znaju da izrabe i čoveka i mašinu!
- Već prvih meseci smo osetili diskriminaciju - nadovezuje se Mladen.
- Kad god bi došao neki novi radnik Nemac, automatski bi njega pisali na normu, iako sam ja duže radio na toj mašini. To sam odmah primetio i išao kod majstora da se žalim, ali njega nije interesovalo šta hoću, nego se čudio kako sam za pola godine naučio nemački. Kad sam video da nema vajde od žalbi, počeo sam da pišem bolovanja i čekao da prođe ugovor od godinu dana, a onda potražio drugi posao.
Nostalgija i deca
Nekima je bio razlog da odu u Nemačku da vide malo sveta, neki su videli priliku da se stručno usavrše i nakon nekoliko godina vrate u zemlju, nekima je dojadilo da stalno budu drugi na spisku za stanove, pojedinci su hteli da završe započete kuće, ali svi zajedno su imali jedan cilj - da kupe fiću koji je bio san mnogih Jugoslovena. Pod fićom se u stvari mislilo na bilo koji auto, ali to je u ono vreme bila magična reč za bolji život.
Paralelna društvaVećina smatra da se nisu dobro integrisali u nemačko društvo, ali da njihova deca jesu. Jedino Mladen tvrdi da je uspeo, sigurno od onda kad je recitovao i udario glavom u plafon. Po njemu je ključ integracije jasna, ne samo gramatički nego i u kulturnom smislu.
|
Tako je prošla jedna, dve, deset godina, tokom kojih su se mnogi lomili i nostalgično čeznuli za zavičajem. Devedesetih je već svako bio srećan što nije u otadžbini i što ga nije zadesio rat. Kad su im se rodila deca, to je bilo presudno, kažu. Kako su ona rasla, tako je i nostalgija prešla na drugo mesto. Gledala se porodica, a kad su deca završila škole, to je već bila završena priča. Kažu, da su se i vratili deca bi sigurno žalila za svojim rodnim gradom - Berlinom! A da li će se posle svega vratiti u domovinu? Mi se stalno vraćamo - glasio je odgovor.
Kada saberu sve, kažu da su doneli dobru odluku pre 40 godina, vide kako im žive rođaci na Balkanu. Ipak, svi su gubitnici, i oni koji su napustili otadžbinu i oni koji su u njoj ostali.
- Da bismo našli naše mesto u svetu i da bi nas Nemci prihvatili moramo preneti na mlađe generacije da se druže, sastaju... Tužna je ovo priča da smo se tek posle 40 godina sastali...
Zato je na kraju pao čvrst dogovor da ćemo se ubuduće obavezno sastajati jednom godišnje, svake poslednje subote u oktobru, jer najmlađi jugoslovenski gastarbajteri imaju još mnogo toga da dožive i prepričavaju jedni drugima.
