Ispovest čoveka kog su odgajili vukovi
Priče o ljudima koje su odgojile divlje životinje su česte, ali su najčešće plod mašte. A i kada su istinite, skoro je nemoguće da osoba odrasla sa životinjama uspe da se ponovno uključi u društvo i govoriti o svojim iskustvima u divljini. Markos Rodrigez Pantoja jedan je od retkih.
Prvi put kada se Markos našao ispred tanjira sa supom, nije znao šta da radi. Na kraju je stavio ruke u činiju i opekao se. Bilo je to 1965. godine, kada je imao 19 godina. Za stolom nije sedeo punih 12 godina, koliko je proveo u planini sa vukovima, koji su mu bili jedino društvo.
Kada je imao šest ili sedam godina, otac ga je prodao farmeru, koji ga je odveo u španske planine Sijera Morena, kako bi mu pomogao u čuvanju stoke. Farmer je ubrzo umro, a Markos je ostao sam. Odlučio je da ostane na planini, jer ga je kući mogla dočekati samo maćeha koja je volela da ga tuče. Pre smrti stari farmer ga je naučio kako da pronađe i ulovi hranu pomoću zamki.
"Životinje su mi pokazivale šta da jedem. Šta su one jele, jeo sam i ja", kaže Markos.
Sa nekim životinjama uspostavio je posebnu vezu. "Jednog dana sam pronašao vučiće u pećini. Igrao sam se s njima i zaspao. Kasnije je došla njihova majka sa hranom i probudila me. Počela je grize meso koje je donela, a pošto je nahranila vučiće, jedan komad mesa je bacila meni. Nisam smeo da ga uzmem, ali ga je gurala ka meni sve dok ga nisam pojeo. Tada je počela da me liže i postao sam deo porodice", ispričao je ovaj neobičan Španac.
Markos dodaje da je sa njim u pećini živela i zmija. Napravio joj je gnezdo i hranio je kozjim mlekom, a ona ga je svuda pratila i štitila.
Pošto nije imao sa kim da priča Markos je počeo da oponaša životinjske zvukove, koje i danas uspešno imitira. Tako je živeo sve dok ga jednog dana nisu pronašli pripadnici gradske straže i silom odveli u selo Fuenkaliente. Otac je došao kako bi ga identifikovao, ali mladić ništa nije sećao kada ga je ugledao.
"Markos nam ne govori šta se desilo, već šta misli da se desilo. To je ono što svi radimo, prikazujemo našu verziju činjenica", tvrdi Gabriel Manila, španski pisac i antropolog na Univerzitetu Balearskih ostrva, koji je napisao tezu na Markosovm slučaju, a 30 godina kasnije i objavio roman o njegovom životu.
"Kada Markos vidi zmiju i da joj mleko, a ta se zmija vrati, on kaže da je ona njegov prijatelj. Zmija nije njegov prijatelj, već ga prati jer joj daje mleko. Kaže da ga štiti, jer veruje da se to dešavalo. Takva interpretacija, mašta i inteligencija pomogli su mu da preživi samoću u planini", rekao je Manila.
Markos povratak među ljude opisuje kao najstrašniji trenutak u svom životu. Kaže da nije znao gde da ode i samo je želeo da pobegne u planine. Sve mu je bilo traumatično i trebalo mu je mnogo vremena da se prilagodi. Najviše ga je uznemiravala buka koju ljudi stvaraju.
Pomogle su mu madridske opatice, koje su ga učile pravilnom ponašanju. Posle toga je išao od jednog do drugog posla, a jedno vreme je bio i vojnik. Ljudi su koristili njegovu naivnost i završio je živeći u očajnim uslovima. Sada, u kasnim 60-im godinama, Markos se pita zašto ga ljudi, kada su ga već prisilili da siđe sa planine, nisu i pripremili za život među njima.
Već 15 godina živi u Ranteu, gde ga tretiraju s poštovanjem. Naučio je da svira gitaru i klavir, a imao je i nekoliko devojaka. Ipak, ostao je samac. Više ne radi, već živi od invalidske penzije koju prima posle nesreće na građevini. Kada može, pomaže u jedinom baru u Ranteu. Na pitanje da li bi se ikada vratio u planinu, odgovara da je mnogo puta razmišljao o tome, ali da gore nema muzike i žena na šta se sad navikao, pa da će ostati gde jeste.
