Holanđanka koja je volela Srbe

Provodeći poslednje dve godine života u psihijatrijskoj bolnici za sirotinju u holandskom gradu Utrehtu, pacijentkinja Žana Merkus više nije bila ni bleda senka one mlade, lepe i hrabre žene koja se odrekla svega, pa i porodičnog bogatstva, i posvetila svetskim ustancima.

Žana Markus

Kada je 1897. godine umrla u ubogoj postelji, malo ko je znao da je ona nekada podizala bolnice za sirotinju širom Francuske, da je usred otomanskog Jerusalima gradila hram za drugi Hristov dolazak, da se sa puškom u ruci borila za porobljene i ugnjetene, da je nekada volela, i bila voljena.

Oni koje je zadužila već su je bili zaboravili. Zaboravili su je i Srbi, kojima je bila neizmerni i odani prijatelj, a oni su je nekada zbog toga kovali u zvezde.
Žana Merkus je rođena 1839. u Bataviji, današnjoj Džakarti, najvećem gradu Indonezije.

Bila je najmlađe od osmoro dece Pitera Merkusa, vicekralja kolonije Holandske Istočne Indije. Zbog te titule Srbi su, kada je došla među njih, mislili da je plave krvi.
Otac joj je umro kada je imala svega pet godina. Sa porodicom se vratila u otadžbinu Holandiju i živela u Amsterdamu i Hagu, a 1848. ostala je i bez majke Vilhemine Kransen. Brigu o devojčici preuzeo je stric Šarl Gijom Merkus, sveštenik protestantske Valonske crkve. Od njegovog vaspitanja ostala joj je snažna privrženost Hristovoj veri.

Kada je Žana napunila 26 godina, dobila je pozamašno porodično nasledstvo, što ju je ohrabrilo da se otisne u samostalni život. Kupila je mirno imanje kod grada Arnema, i dane u početku provodila u čitanju i jahanju konja, trošeći novac na dobročinstva. Ali, mesto je nije dugo držalo. Imanje je prodala i krenula na putešestvije po Nemačkoj i Italiji. Neko vreme je provela u društvu čuvene kompozitorke, književnice i feministkinje Katarine van Res koja ju je zagrejala za svoje napredne ideje.

U želji da se dalje obrazuje, Žana se sa 30 godina obrela u Parizu i na Sorboni studirala strane jezike. Tečno ih je govorila sedam. Upoznajući se sa ljudima sa raznih strana sveta koji su stizali na prestižni evropski univerzitet, ona se susrela i sa studentima sa Balkana.

Kada je izbio francusko-pruski rat 1870, dobrovoljno se prijavila Crvenom krstu i pomagala ranjenicima. Preživela je strašnu nemačku opsadu Pariza, glad, zimu i bombardovanje, da bi se pridružila Pariskoj komuni, narodnoj revoluciji na ulicama francuske prestonice koja je trajala nepuna tri meseca, do sloma 28. maja 1871. godine. Saborci su svedočili da se uvek držala "hrabro, kao stari iskusni vojnik". U borbama je bila i sama ranjena, gelerom u obraz. U leto 1871. lekari su je zbog iscrpljenosti poslali u Italiju na lečenje. Tamo se upoznala i zbližila sa revolucionarima za ujedinjenje apeninskih državica i sa samim njihovim vođom Đuzepeom Garibaldijem.

Posetila je Rim, novu prestonicu tek ujedinjene Italije. Iz njega su garibaldinci, na njenu veliku radost, proterali papu u Vatikan i tako srušili papsku državu.

Žanu je sve više obuzimao verski zanos i opsesija mističnim porukama novozavetnog Otkrivenja Jovanovog koje kaže:

"Jer dođe veliki dan gneva njegova, i ko može opstati?... Ne kvarite zemlje, ni mora, ni drveća dok ne stavimo pečat slugama Boga našega na čela njihova. I čuh broj obeleženih pečatom: 144.000 onih sa pečatom iz svojh plemena Izrailjevih".

Tvrdila je da je u toku posete oslobođenom Rimu čula poruku od samog Isusa Hrista: "Načini kuću moju u Jerusalimu!" Tada je odlučila: ide u Svetu zemlju, Palestinu. Ta odluka joj je odredila sudbinu.

Pod lažnim imenom Žan Izrael ona se 1873. iskrcala u luci Jafa i pešice stigla do grada Isusovog stradanja, koji je tada pripadao Osmanlijama. Oni nisu dozvoljavali strancima da poseduju zemlju u Palestini, pa se Žana Merkus najpre namučila da pronađe i kupi plac preko posrednika. Zatim je potrošila još dosta vremena i novca na dobijanje dozvola za gradnju i podmićivanje jerusalimskih službenika.

Na placu koji je odabrala, nedaleko do zidina drevnog grada, kod Kapije za Jafu počela je da gradi dvorac u kome će onih 144.000 pravednika iz Biblije dočekati drugi Hristov dolazak i Sudnji dan. Za vođu gradnje uzela je penzionisanog francuskog kapetana Gijema, koji je po zanimanju bio arhitekta i arheolog. Buduće zdanje nazvala je Dom mir, a ostali hrišćani su počeli da ga nazivaju Dom iskupljenja.

Obilazeći nemuslimansko stanovništvo, uverila se kako teško i loše žive pod Osmanlijama, što ju je još više učvrstilo u hrišćanskoj veri, ali i otvorilo netrpeljivost prema muhamedancima. Kada je gradnja Doma mira krenula svojim tokom, ona se, plativši radove do kraja, vratila u Evropu. U to doba, 1875. godine, sukobom srpskih ustanika sa Turcima na brdu Gradac, otpočeo je Hercegovački ustanak, u narodu poznat kao Nevesinjska puška.