Volja jača od vatrene stihije
Teške opekotine i ožiljci po čitavom telu, koji će je pratiti do kraja života, nisu sprečili hrabru maratonku Turiju Pit da, dve godine posle nesreće koja je snašla, uprkos bolovima i svim drugim ograničenjima, nastoji da i dalje trči kao i najzdraviji atletičari.
Danas 26-godišnja devojka osvojila je srca australijske javnosti kada se pojavila u nedeljnoj emisiji "60 minuta" TV-kanala Devet, u intervjuu u kojem je govorila o paklu kroz koji je prošla i strašnim povredama koje je zadobila. Hrabro je, prvi put, pokazala gledaocima kako izgleda danas u želji da i s njima podeli svoju priču.
Devojka je, kao učesnik ultramaratona u Zapadnoj Australiji, pre dve godine prošla kroz pakao koji će je obeležiti za čitav život. Ona je, tokom trke, bila žrtva šumskog požara, vatrene stihije koja je naišla takvom brzinom i snagom da takmičari, a ni organizator, nisu bili svesni šta čeka neke od njih. Turija je bila deo grupe učesnika 100-kilometarskog maratona Kimberli koji su pretrpeli ozbiljne opekotine, na deonici između Kununare i El Kvestra, septembra 2011.
Maratonka, inače stanovnik Uladule na južnoj obali NSW i uspešan inženjer rudarstva, kao i atletičarka Kejt Sanderson, zadobile su opekotine na više od 70 odsto tela. Sa manje ozbiljnim povredama prošli su trkači Majkl Hal i Martin van den Mervi.
Vatra je bila brža
Turija je bila nadomak smrti. Mesecima posle toga, ona je ponovo počela da uči da hoda. A zatim, zahvaljujući neverovatnoj volji, krenula je da trči. O svom životu i izgledu pre nesreće kaže danas:
- Kada gledam svoje slike od ranije, pomislim: "Dođavola, baš sam dobro izgledala." Vrlo sam odlučna osoba i pokušaću da povratim što je moguće više od dobrih stvari iz prošlosti.
Ni lekari nisu verovali da će preživeti.
- Bila je doslovno pečena. Nikada u životu nisam video pacijenta u takvom stanju - kazao je njen doktor.
O prvim mesecima oporavka, hrabra devojka kaže:
- Po svemu je trebalo da sam dva metra pod zemljom, mrtva. Ali sam odlučila da se ne predajem. Trebalo je da učim kako da se vratim u normalan život. Kako da hodam, govorim, podignem ruku. Sve te normalne stvari u životu postale su nemoguć zadatak.
Da li se seća detalja tog kobnog dana?
- Sećam se u segmentima. Pamtim da sam se našla licem u lice s vatrom. Pamtim da sam morala da odlučim - ili da trčim uzbrdo ili da ostanem u dolini. Biljke su u dolini bile do ramena visoke, idealne da ih zahvati vatra. Tog dana pretrčala sam svega tridesetak kilometara. Vrućina i zvuci približavanja vatre teško su delovali na telo. Na kraju, bila sam suviše iscrpljena da nastavim da trčim. Svi koji misle da mogu da izbegnu vatru - ne mogu. Kretala se brzinom do 90 kilometara na sat, da vam bude realnije - 25 metara u sekundi. Posle svega bila sam u šoku. Ljudi su me pitali da li me jako boli. Ja se ni toga ne sećam.
Turija se seća da je mislila na svog mladića Majkla. Ona je provela mesece u bolnici, a svi prsti na desnoj ruci su joj amputirani. Posle 16 operacija i skoro dve godine u kompresionom odelu od glave do pete, kazala je da konačno može da skine masku s lica. Ona se danas priprema za magistraturu, a narednog meseca će objaviti i svoju knjigu, pod nazivom "Sve za šta se živi".
Troškovi lečenja dva miliona
Njen mladić Majkl Hoskin ostajao je uz Turijin krevet sve vreme oporavka i pravne bitke za odštetu od organizatora događaja, firme Racing the Planet. Familija još čeka da primi bilo šta od pomenute firme za pokriće medicinskih troškova koji su dostigli dva miliona dolara.
Ista firma, kako saopštavaju izdanja "Nenjs Corp", i dalje oglašava maratone za 2014. u Aziji, Africi i Južnoj Americi. Osnivač kompanije Meri Gedams nije odgovorila na pitanja "Sandej telegrafa", navodi ovaj nedeljnik. Reporter TV kanala Devet, Majkl Ašer koji je, sticajem okolnosti, sve vreme pratio lečenje hrabre devojke, i sam je odao priznanje Turiji na hrabrosti i izdržljivosti.
Ranije ove godine, Turija je napravila još jedan važan korak u oporavku. Provela je šest nedelja na klinici u Francuskoj, poznatoj po rehabilitaciji osoba sa opekotinama. Prošla je kroz tretman omekšavanja kože i rastezanja mišića, kao i psihološku pripremu uoči uklanjanja maske. Ali, priznala je da se oseća "nago", bez zaštitnog odela koje je 23 sata dnevno nosila još od 23. septembra 2011.
- Sada sam povratila dosta mobilnosti i nezavisnost, a zabrinutija sam za svoj izgled, ako to ne izgleda glupo.
Zbog ozbiljnosti opekotina, Turija je kandidat za transplantaciju lica. Ako se tome podvrgne, biće prva takva osoba u Australiji. Ali, kako kaže, to je odluka koju treba da donese zajedno sa Majklom Hoskinom. Ovaj par, koji zajedno studira, ispričao je u intervjuu da planira naredne godine ide na duži odmor, u okviru plana da svoje živote vrate nazad na kolosek.
- Ići ćemo na odmor šest meseci, dve godine, ko zna - veli Turija. - To će biti vreme za nas, da se zabavljamo, kao momak i devojka, još smo mladi i imamo ceo život pred nama.
Majkl gleda u svoju partnerku i kaže:
- Ona je lepa. Ne zovite je osobom koja je samo preživela, jer ona čini više od preživljavanja.
Danas može da se kaže da su njene fizičke sposobnosti i neverovatna volja sačuvale Turiju u prvim danima i nedeljama posle nesreće, ali njena ljubav prema Hoskinu nastavila se i kroz vreme oporavka.
- Ona ne želi da je ljudi žale. Želi da se suoči dalje sa životom. Ona je lepa, divna je - kaže njen momak.
Zakazala organizacije trke
Turija je bila prisiljena da govori o svemu kroz šta je prošla i dok je davala iskaz pred parlamentarnom istragom u Zapadnoj Australiji, koja nastoji da odgovori šta je pošlo po zlu tokom događaja, 2. septembra 2011, kada je 41 učesnik maratona bio tek na početku sedmodnevne trke od 100 kilometara.
Tokom istrage rečeno je da su organizatori iz Hong Konga bili beznadežno nepripremljeni za takav slučaj opasnosti. Nisu imali obezbeđenu propisanu satelitsku vezu, a državna vatrogasna i spasilačka služba nisu bile ni obaveštene o trci.
Vlasti su upozorile da usred ili iznad prosečne sezone šumskih požara oni bi trku ili pomerili na drugo mesto ili otkazali - da su znali za nju.
Učesnici su bili obavešteni o opasnosti od ujeda zmije i krokodila, ali ne i vatre, uprkos tome što su organizatori znali da su požari bili u blizini. Čak je direktor trke Karlos Garsija Prieto išao na stazu da zameni roze plastične oznake, jer su one koje su ranije postavljene - izgorele.
Plakala od straha
Majkl Hoskin ističe da je njegova devojka htela da učestvuje na ultramaratonu, ali nije mogla da priušti pristupnicu od 1.600 dolara. Na dan pre početka, organizatori su kontaktirali nju i druge takmičare i dozvolili im da učestvuju besplatno, jer nije bilo dovoljno prijava, a o trci je sniman film.
U istrazi je rečeno da je tog istog dana direktoru Prijetu saopšteno da im se vatra približava i da će za dva sata dostići do druge kontrolne stanice. Uprkos tome, maratoncima ništa nije rečeno. Kada su Pitova i pet trkača napustili stanicu, čuli su zvuk koji su opisali kao "tutnjavu voza".
Na svoj užas shvatili su da je ogroman požar pred njima sa vetrom koja ih tera napred. Nisu mogli da budu brži od plamena i pobegnu od opasnosti. Ona je tada počela da plače od straha. Stala je, pokrila glavu jaknom, "jer nigde nije bilo da se ode", kazala je u istrazi.
- Postajalo je sve toplije i toplije i nisam mogla više ni da stojim i skočila sam i pokušala da trčim i tada me zahvatio plamen.
Ostali takmičari čuli su nju i Kejt Sanderson kako vrište.
Jaknama zaštitili žrtve
Helikopteru je trebalo četiri sata da stigne na mesto drame. Četiri maratonca - Majkl Hal (44), Šon van den Mervi (30), njegov otac Martin (56) i Hal Benson (37) smatraju zaslužnima jer su spasli živote dve žene. Oni su ih pokrili svojim jaknama da ih zaštite od sunce, dok su ih posipali vodom. Jedini lek koji su imali bile su obične tablete protiv bolova.
