Treba li državi naš DNK?
Zemlje širom sveta prikupljaju genetski materijal miliona svojih građana u ime borbe protiv kriminala i terorizma, ali se postavlja etičko pitanje zadiranja u privatnost.
Policijski istražitelji kažu da su te DNK baze pomogle u rešavanju hiljada zločina, među kojima ubistava i silovanja. S druge strane, tu su stotine hiljada nevinih ljudi, između ostalih i deca, koji nisu oduševljeni što su se našli u bazama osumnjičenih za kriminal, što prema nekim pravnim stručnjacima podriva i prezumpciju nevinosti.
Sličan oprez izrazio je britanski genetičar Alek Džefri čije je otkriće DNK analize 1984. revolucionarno uticalo na policijske istrage. On je upozori da bi vlasti mogle da koriste DNK za skupljanje podataka o rasnom poreklu ljudi, njihovoj medicinskoj istoriji i psihološkom profilu.
SAD i Velika Britanija prednjače u ovoj praksi - američki Vrhovni sud je nedavno podržao prikupljanje DNK materijala od osumnjičenih prilikom hapšenja, dok je britanska policija imala uzorke skoro sedam miliona ljudi, što je više od 10 odsto populacije.
Širenje baze DNK u državnim institucijma već je uznemirilo naučnike i aktiviste koji se zalažu za ograničenje zadiranja države u privatnost građana. Nedavno obelodanjivanje programa američke obaveštajne službe praćenja na internetu postavilo je pitanje koliko su ljudi bezbedni na internetu i koliko im je zaštićena privatnost. Isto pitanje se može postaviti i kada je reč o DNK materijalu.
DNK uzorci mogu pomoći u rešavanju slučajeva pljački, ubistava i silovanja, a mogu se koristiti i za pronalaženje rođaka, otkrivanja sklonosti ka bolestima, ali i za praćenje ljudi. Ranije ove godine Janiv Erlič, šef laboratorije pri univerzitetu MIT, u članku u časopisu Sajens, opisao je kako je mogao da identifikuje pojedince i njihove porodice iz anonimne DNK baze koristeći komjuterski algoritam i sajtove s rodoslovima.
On kaže da DNK baze imaju ogromnu pozitivnu korist i u borbi protiv kriminala i u naučnim istraživanjima, ali i dodaje da njegov rad pokazuje da postoje ograničenja privatnosti.
Etičke nedoumice nisu značajno doprinele smanjenju prakse skupljanja DNK materijala. Međunarodna policijska agencije Interpol navela je da 54 države u policijskim bazama imaju DNK materijale. Najveća baza je u SAD - Kombinovani DNK indeks sistem (CODIS) federalnog istražnog biroa (FBI) ima informacije o više od 11 miliona ljudi koji su bili osumnjičeni za neki zločin ili su ga zaista i počinili.
Ni sudije američkog Vrhovnog suda nisu saglesne oko DNK baza. Sudija Entoni Kenedi je rekao da je skupljanje takvih podataka legitimna i razmuna policijska procedura slična skupljanju otisaka, dok je sudija Antonin Skalija kao protivargument naveo da će neko ući u bazu s okorelim kriminalcima čak i ako je samo pogrešno priveden.
Policije su već hvatale kriminalce preko DNK njihovih nevinih rođaka, što prema nekima ukazuje na "zlatni rudnik" za policijski posao, dok drugi ističu da je reč o etičkom "minskom polju".
Seksualni napasnik u Velikoj Britaniji uhvaćen je posle 20 godina preko DNK njegove sestre koja je u bazu ušla zbog vožnje u pijanom stanju. U Kanzasu u SAD 2005. policija je identifikovala Denisa Rejdera kao serijskog ubicu poznatog kao "BTK" zahvaljući DNK njegove ćerke, koji je uzet iz medicinskih razloga, ali i bez njenog znanja.
