Bitka za život važnija od provere organa

Pošto su tri žene iz Viktorije umrle u roku od mesec dana posle transplantacije organa istog donatora, novinar "Ejdž" Džon Elder ispitivao je pritiske pod kojim radi medicinski sistem, kao i da li su primaoci organa upoznati s rizicima u koje se upuštaju prilikom transplantacije.

Gospođa Karen Vilkinson bila je u supermarketu i nije bila sigurna šta treba da kupi, pa je uključila telefon kako bi pozvala svoju partnerku Re Moran. Telefon je bio isključen, jer su prethodnu noć bile na koncertu. Čim je uključila aparat zatekla je veliki broj propuštenih poziva iz Kraljevske bolnice da im se odmah javi jer su pronašli donatora.

Foto: Ilustracija

- Da još pola sata nije odgovorila na poziv sigurno bi propustila priliku za transplantaciju organa - priča danas Re Moran.

Sve je dogodilo 4. decembra 2006. Re Moran je kasnije izjavila u policiji:

- To je bila jedna od životnih okolnosti koja je na prvi pogled izgledala kao srećna, da bi se na kraju ispostavilo da je bilo drugačije.

Ranije tokom istog dana, hirurg Majkl Flink odstranio je jetru i bubrege Jove Vranješevića preminulog od teškog šloga. Njegovo srce nije bilo pogodno za transplantaciju, kao ni njegova pluća, kako je Majkl Flink rekao u Istražnom sudu, pošto je "Vranješević bio pušač, pred smrt je izgubio telesnu masu i u telu su pronađena pozitivna antitela hepatitisa B".

Tokom narednih sati, jetra je transplantovana godspođi Gurpal Sandhu u Ostin bolnici. Jedan bubreg je presađen Karmelini Siranini, takođe u Ostin bolnici. Dok je drugi bubreg primila Karen Vilkinson.

Sedam godina čekali odgovor

Re Moran je bila na poslu kada joj je partnerka telefonirala da je na putu za bolnicu. Moran je nije videla sve dok nije izašla iz operacione sale oko 10 sati uveče. Umesto da je bila pospana zbog anestezije, Karen Vilkinson je bila budna i rekla je da očekuje novi životni početak. Zbog stalnih odlaska na naporne dijalize, ona

Pitanja o Jovinom zdravlju?

Noć pre smrti Jovo je bio na proslavi u klubu "Bratstvo-jedinstvo", gde je plesao sa suprugom Dušankom. Međutim, pokazivao je da je letargičan, umoran, izgubio je apetit, i pokazivao je dramatični gubitak težine. Žalio se i na bolove u desnoj ruci, a imao je simptome LMCV virusa, koji je fatalan u manje od jednog procenta slučajeva.

U dokumentima istražnog sudije, primećeno je da Dušanka Vranješević nije mogla da se seti da li je neko od lekara pitao o muževljevom zdravlju pošto je umro. Međutim, njihovu kćerku Danijelu telefonom je intervjuisala Violeta Marion, koordinatorka u Centru za tranplantaciju organa "Donirajte život". Gospođa Marion je rekla da je u prostoriji bila i Dušanka Vranješević koja je učestvovala u razgovoru. Zadatak Marionove je bio da ispuni podatke o donatoru, a koji su uključivali i njegovu medicinsku prošlost.

godinama nije mogla da radi, a sada je već počela da razmišlja da se ponovo vrati na posao bilo puno ili skraćeno radno vreme. Takođe, razmišljala je i o odlasku na godišnji odmor.

Posle četiri nedelje, uoči dočeka Nove 2007, Karen Vilkinson je preminula. U roku od samo šest dana, umrle su i preostale dve žene, Siriani i Sendhu. Tada je započelo sedmogodišnje čekanje, kako bi porodice žrtava dobile odgovore na pitanja šta se dogodilo.

Ovog 7. maja istražni sudija Odri Džejmison predočila je zaključke iz istrage koju je započela 2011. Utvrdila je da su žene preminule od "limfatičnog koriomeningitisa, retkog virusa poznatog kao LMCV koji prenose pacovi i kućni miševi, a koji ranije nije viđen u Viktoriji".

Na sudu se čulo da je Vranješević došao u kontakt s virusom dok je bio u poseti svojoj majci u Srbiji, gde je boravio nekoliko meseci, a po povratku u naredna tri meseca izgubio je 15 kilograma. Osećao se umorno i letargično. Porodica pokojnog Jove Vranješevića verovala je da je namerno smršao u kombinaciji sa fizičkim poslovima koje je radio na farmi njegove majke, kao i zbog odbijanja da tamo jede lokalnu hranu.

Istražni sudija je utvrdila da "smrt izazvana od malo poznatog virusa, kod žena primalaca organa, nije mogla da se predvidi a verovatno teško i da se spreči".
Re Moran priznaje da su odmah pošto su inficirani organi presađeni, njena partnerka i druge dve žene bile osuđene na najgore. Takođe, infekcija LMCV kroz transplantaciju organa je gotovo uvek smrtonosna. To potvrđuju i podaci iz SAD gde je između 2005. i 2010. zabeleženo devet smrtnih slučajeva kod 10 pacijenata koji su inficirani tokom transplantacije. Zbog toga su tri žrtve iz Melburna, kako tvrdi Re Moran, bile loše sreće.

Iako pokušava da tragediju ostavi iza sebe i nastavi s normalnim životom, Re Moran i dalje muči jedno pitanje - da li bi njena partnerka pristala da primi bubreg od donatora, da je znala sve činjenice oko njegovog zdravstvenog stanja, koje nisu bile vezane sa saznanjima da je imao opasan virus. Međutim kako je rekla istražni sudija, čak ni hirurg nije do kraja imao jasnu sliku o Vranješevićevom zdravlju, da je bilo određenih zdravstvenih problema, koji su kasnije identifikovani, a koji bi možda odigrali ulogu da se ne obavi transplantacija njegovih organa.

Jovo Vranješević je umro u 57 godini života. Bolovao je od povišenog krvnog pritiska, srčanih arterija, imao je akutni srčani udar i visoki holesterol. A, kao što je ranije pomenuto, umro je od šloga.

Prihvatanje rizika

Istražni sudija je podsetio da su i druge stvari bile identifikovane sa Vranješevićevim zdravljem, ali "da se nisu efektovale na CDRF". Tada se čulo da je u Dandenong bolnici, gde je Vranješević primljen nakon doživljenog moždanog udara, imao povišenu temperaturu od 38,3C što je bio prvi indikator da je imao neku infekciju. Međutim profesor Robert Džons, direktor Centra za transplantaciju jetre u Ostin bolnici, primetio je kako "groznica nije neobična pojava kod donatorske populacije".

Tokom svedočenja pred Istražnim sudom o kvalitetu Vranješevićevih organa, koji su tranplantovani, Džons je rekao da je Jovina jetra "bila jako dobar organ, da je radila

U Srbiji se žalio na glavobolje

Dok je boravio u Srbiji, Vranješević se žalio na česte glavobolje. Jovina druga kćerka Gordana, rekla je da se žalio i na bolove u ruci i nozi. Profesor Robert Džons je primetio: "Da smo čuli priču njegove majke dok je bio u Srbiji, to bi možda podstaklo zabrinutost da je gubitak težine prouzrokovan nečim drugim".
Tokom 10-dnevnog perioda, nakon povratka iz Srbije, Jovo Vranješević se žalio na letargiju. Još jednom Džons je objasnio:
"To bi sigurno podstaklo našu zabinutost da smo znali da se pacijent nije osećao dobro kao i da je izgubio na težini".
Međutim, kako je rekao Džons, čak i da su imali sve informacije, možda ne bi promenili odluku o procesu transplantacije.
- Da li bi naša odluka bila pod uticajem tih informacija ne znam, jer u tom trenutku mi nismo mogli da vidimo donatora kao potencijalni rizik - objasnio je profesor.

jako dobro". Lekar se osvrnuo i na rasprostranjeno mišljenje u australijskoj zajednici koja ima loš procenat tranplantacije, zbog čega lekari često moraju da vrše nepopularne kompromise jer je lista ljudi koji čekaju na transplantacije sve veća.

- Prihvatamo svakog donatora, prihvatamo rizik da organ možda neće funkcionisati, da će možda preneti neku bolest, da će prouzrokovati druge zdravstvene probleme, a sa druge stane imamo primaoca organa koji će umreti ako organ ne dobije - istakao je Džons.

U Australiji pacijenti koji se pripremaju na transplantaciju organa, kao što je Karen Vilkinson, informišu se o mogućim rizicima kao i mogućim prenosivim oboljenjima, ali Re Moran ne može da se seti da je tako bilo i u slučaju njene partnerke.

Da li vredi upozoravati pacijente na mogući rizik? Većina pacijenata, izmorena je napornim dijalizama i pozivima smrti koja je sve bliža, zbog čega neretko rizikuju u nadi da će im biti bolje. Međutim Karen Vilkinson još nije došla u kritičnu fazu bolesti, tvrdi Moranova.

Ona je dobro podnosila dijalizu. Pored toga, njen organizam je imao tendenciju da iskomplikuje i najjednostavnije hirurške poduhvate, zbog čega je možda trebalo dva puta da rasmisli pre nego što je primila organ donatora iz ECD kategorije. Jovo Vranješević je bio u toj kategoriji.

Gospođa Vilkinson (44) se udala u 19 godini i majka je četvoro dece, bila je nadarena smislom za humor i znanjem, a od svoje 20 godine imala je stalne komplikacije sa bubrezima. Kada je počela da živi u zajednici sa Re Moran 2003. već je bila na peritonealnoj dijalizi, zbog čega je morala tri puta nedeljno da odlazi na tretmane.

Tokom 2005. izvršena je paratiroidektomija, intervencija zbog koje se ostaje ne duže od četiri dana u bolnici, ali je Vilkinsonova završila u bolnici punih šest nedelja. Zbog nastalih komplikacija morala je da prima dijalizu. Nakon toga osećala se mnogo bolje, a novi način terapije joj je prilično odgovarao.

Sve dok nije morala na hemodijalizu, gospođa Vilkinson nije ozbiljno razmišljala o mogućoj transplantaciji bubrega, posebno jer nije bila spremna da se potpuno odrekne cigareta. Međutim kako su odlasci u bolnicu bili češći i restriktivniji, sve je to dovodilo u pitanje mogućnost da se ponovo vrati na posao ili putuje na odmor. Pošto je prisustvovala informativnom predavanju, odlučila je da potraži mogućnost da kroz transplantaciju započne novi život.

Telo nije izdržalo

Hirurg Majkl Flink je 4. decembra 2006, tokom uklanjanja bubrega Jove Vranješevića, primetio da su na organima primetna oteknuća, što je potencijalno moglo da prouzrokuje vaskularnu trombozu kod osoba koje ih prime, pa je zatražio da se o tome obaveste lekari koji će vršiti transplantaciju. Takođe primetio je male renalne kristale "koji obično ne bi sprečili transplantaciju", kao i da je Vranješević bio pozitivan na antitela hepatitisa B.

Posle transplantacije bubreg nije uspostavio funkciju. Osam dana kasnije pokazao

Propisi o transplantaciji

Prema propisima o transplantaciji organa u Australiji i Novom Zelandu pacijenti su trebali da se obaveste o mogućim rizicima kao i da se vakcinišu protiv virusa hepatitisa B. Re Moran kaže da je proverila lekarske nalaze svoje partnerke i da tamo nije pomenuta vakcinacija na hepatitis B. Veruje se da su ipak lekari razgovarali o tome sa Keren.

je simptome odbacivanja od strane organizma. Međutim tada su kod Karen Vilkinson prestala da rade creva. Posle dodatnih operacija, bubreg je odstranjen 21. decembra na njen rođendan. Ipak zdravstveno stanje se dramatično pogoršavalo.
U nedelju 31. decembra, u telu Keren Vilkinson se nagomilala voda koja je ugrožavala njen krvni pritisak.

- Oko 10 uveče bila je na intenzivnoj nezi. Lekar je klekao pored nas dve i rekao nam da ona ovako ne može još dugo. Sve što su mogli oni su uradili, zbog čega su me pitali da li se slažem da isključe aparate koji su je održavali u život. Nedugo posle ponoći mašine su isključene - ispričala je Moranova.
U nedavno dobijenom odgovoru, predstavnica Komisije za transplantaciju organa potvrdila je da će se obaviti revizija načina doniranja organa. Jedno od pitanja kojim će se pozabaviti jeste izrada "specijalne liste donatora organa koji su stariji od 60 godina života".