Musolinijevo gej ostrvo prva homoseksualna zajednica
Pre 75 godina, u fašističkoj Italiji, grupa homoseksualaca okarakterisana je kao "grupa degenerika" i proterana je na stenovito jadransko ostrvo. Tu su živeli u zatvorskom režimu, ali neki smatraju da im je život u prvoj javnoj homoseksualnoj zajednici bio oslobađajuće iskustvo.
Svakog leta, turiste iz celog sveta privlači niz stenovitih ostrva u Jadranskom moru, arhipelag Tremiti. Međutim, nedavna grupa posetilaca nije došla da se divi lepoti arhipelaga, već da održi malu ceremoniju.
Progonstvo nije bilo ni tako lošeNeki od zatvorenika navode kako život na San Dominu nije bio tako loš i da je svakodnevni zatvorski režim bio prilično opušten. Nesvesno, fašisti su stvorili kutak Italije gde je homoseksualnost mogla otvoreno da se pokazuje. Jedan od preživelih zatvorenika, poznat samo kao Đuzepe B, u intervjuu za gej magazin "Vavilonija" naveo je da je zbog toga mnogim muškarcima zapravo bilo bolje na ostrvu. "U to vreme, ukoliko ste bili 'femmenella' (talijanski sleng za homoseksualce), niste mogli ni da izađete iz kuće ili dozvolite sebi da budete primećeni, policija bi vas odmah uhapsila. Na ostrvu smo mogli da slavimo svoje praznike, dolaske novih ljudi, pravili smo predstave, oblačili se kao žene i niko nam ništa nije govorio", rekao je Đuzepe i dodao kako je bilo i romansi, ali i tuča između ljubavnika. Neki zatvorenici su čak i plakali kada je početak Drugog svetskog rata označio kraj boravka na San Dominu, a zatvorenici su poslati u kućni pritvor u svojim gradovima. Određeni broj homoseksualaca zatvoren je zajedno sa političkim zatvorenicima na malim ostrvima, poput Ustice i Lampeduze, ali samo je San Domino bio mesto gde su svi zatvorenici bili homoseksualci. Ironija je što su, u tadašnjoj Italiji, jedinu slobodu mogli da pronađu u zatvoru. Grupa LGBT aktivista okupila se na San Dominu kako bi postavila spomen-ploču u znak sećanja na progonjene homoseksualce u Musolinijevom režimu. "Ovo je neophodno, jer niko ne želi da pričati o tome šta se tada dešavalo. Patnje nisu prestale za italijansku homoseksualnu zajednicu. Nisu više progonjeni na ostrva, ali i dalje se ne smatraju 'prvoklasnim' građanima", rekao je Ivan Scalfarotto, jedan od aktivista i zastupnik u Parlamentu. |
Kasnih '30-ih godina prošlog veka, ovaj arhipelag odigrao je bitnu ulogu u pokušajima fašističkog vođe Benita Musolinija da suzbije homoseksualnost u Italiji. Homoseksualci su narušavali izgled italijanskih muškaraca kakav je diktator želeo da predstavi svetu.
"Fašizam je muževan režim. Italijani su trebali biti snažni i muževni pa nije bilo moguće da homoseksualnost postoji u takvom režimu", kaže Lorenzo Benadusi, profesor istorije na Univerzitetu u Bergamu.
Strategija režima bila je da se sakrije problem koliko god je moguće. Nisu izdati nikakvi diskriminatorni zakoni, ali je stvorena takva klima da je bilo kakva manifestacija homoseksualnosti morala da bude žestoko potisnuta.
Zatvor samo za homoseksualce
U gradiću Kataniji, 1938. godine, 45 muškaraca koji su smatrani homoseksualcima je prikupljeno i poslato u interno progonstvo. Poslati su na ostrvo San Domino, u arhipelagu Tremiti. Čitava epizoda je gotovo zaboravljena i mislilo se da niko od proteranih muškaraca više nije među živima. Postoji vrlo malo detaljnih opisa o tome šta se zaista dešavalo na ostrvu.
Ipak, u svojoj knjizi "Ostrvo i grad", istraživači Đanfranko Goreti i Tomaso Đartosi objavili su razgovore sa desetinama muškaraca koji su prošli kroz teške uslove ostrva San Domino. Nisu svi muškarci bili iz Katanije, bilo ih je i iz drugih mesta.
Na ostrvo su dovedeni sa lisicama, a zatim smešteni u velike spartanske spavaonice bez struje i tekuće vode.
"Bili smo zainteresovani zašto ih nazivaju 'devojkama'. Išli smo da ih posmatramo kada izlaze iz čamaca, svi odeveni po letnoj modi, u belim pantalonama i sa šeširima. Gledali smo ih sa oduševljenjem", rekla je Karmela Santoro, stanovnica ostrva, koja je kao dete gledala pristizanje homoseksualnih zatvorenika.
Atilio Kardući, još jedan stanovnik ostrva, priseća se kako je zvono zvonilo svakoga dana u 20 sati, dajući znak da zatvorenicima više nije dozvoljen izlazak.
"Zaključavali su ih u spavaonice i bili su pod nadzorom policije. Moj otac je uvek govorio dobro o njima. Nikada nije rekao ništa loše, a bio je lokalni fašistički predstavnik", kaže Kardući.
Zatvorenici su znali da bi razotrkivanje njihove homoseksualnosti izazvalo stid i sramotu njihovih porodica u duboko konzervativnim gradovima i sredinama.
