Sedam decenija od Staljingradske bitke (3): Ni korak nazad!
Borbe u samom gradu bile su očajničke. Staljin je odmah na početku ofanzive ukazom naredio streljanje svakog vojnika koji bi se povukao. Slogan je bio "ni korak nazad". Tokom bitke, pripadnici NKVD su uhapsili oko 500 vojnika i od toga streljali 278 dezertera. Raspoređeni u pozadini, pripadnici NKVD su hapsili i na front vratili skoro 15.000 vojnika.
Nemci su tokom jeseni 1942. godine napredovali polako, trpeći velike gubitke. Sovjetska pojačanja prebacivana preko Volge bila su pod stalnom paljbom. Novopridošli sovjetski vojnik je u to vreme mogao da očekuje da će u gradu preživeti samo nekoliko sati.
Bitka je potpuno slomila sovjetski sistem obuke, posle bukvalno nekoliko dana obuke, vojnici su slani u grad. Ovoliki gubici imali su i dobru stranu po Crvenu armiju. Najsposobniji su opstajali, preživeli, prilagodili se uličnom stilu borbe i postali noćna mora za Nemce. Oni koji su preživeli naučili su sve taktike "pacovskog rata" i na kraju dotukli, a potom uništili nemačke snage.
Najžešće borbe vodile su se na Mamajevom Kurganu, brdu iznad grada. Kontrola nad njim je nekoliko puta prelazila iz jedne u drugu ruku. Kada su nemačke snage počele napad na centar Staljingrada 13. septembra, svi su shvatili da je kontrola ovog brda ključna za pobedu, jer se sa njega vidi ceo grad. Da bi se odbranili, Sovjeti su sagradili jaku odbrambenu liniju sa rovovima, bodljikavom žicom i minskim poljima.
Do 12. septembra, 62. armija je zbog gubitka smanjena na 90 tenkova, 700 minobacača i samo 20.000 ljudi. Nemci su lagano, ali sigurno napredovali na Mamajev Kurgan, trpeći velike gubitke. Kada su 14. septembra zauzeli brdo, počeli su paljbu po centru grada, uključujući i železničku stanicu.
Hvalisanje Žukova
Maršal Đukov (u sredini) planira kontranapad
Koliko je bitka za Staljingrad bila važna, govori i činjenica da su najsposobniji sovjetski generali učestvovali u njoj.
Najčuveniji ruski general Georgij Žukov je avgusta 1942. godine imenovan za komandanta Jugozapadnog fronta i dobio je odgovornost da upravlja odbranom Staljingrada. On je kasnije i planirao kontranapad sovjetskih trupa, kojim je uništena Šesta armija.
|
Kako bi povratili kontrolu, STAVKA, odnosno Vrhovna komanda sovjetskih snaga, odlučila je da istog dana u borbu ubaci 13. gardijsko-streljačku diviziju generala Aleksandra Rodimceva. Ona je pod teškom paljbom nemačkih aviona i artiljerije prebačena preko Volge i 10.000 pripadnika divizije je odmah krenulo u krvavu bitku. Već 16. septembra sovjetske snage su ponovo zauzele Mamajev Kurgan i nastavili borbu za železničku stanicu, trpeći velike gubitke. Već sledećeg dana, gotovo cela divizija je praktično zbrisana, preživelo je svega 320 vojnika.
Ceo grad je front
Međutim, stalna pojačanja Crvene armije stizala su preko Volge i odmah ubacivana u borbu. Nemci su napadali Mamajev Kurgan i po desetak puta na dan. Kontrola nad brdom menjala se nekoliko puta, a Nemci zauzimaju brdo 27. septembra, dok su sovjetske snage odbačene na prilaze. Nacističke snage uspele su da se ukopaju i zadrže kontrolu nad brdom sve do nekoliko dana pre njihove predaje u januaru 1943. godine.
U međuvremenu vodile su se borbe unutar lifta za žito, ogromnog silosa, sa kog se takođe pružao vidik na ceo grad. Ceo grad bio je jedna nekontrolisana linija fronta. Nemci su se trudili da napreduju po svaku cenu, boreći se za svaku kuću, podrum, sobu. Često su u šali nemački vojnici govorili kako su zauzeli kuhinju, ali se još uvek bore za dnevnu sobu.
Umesto da javi kako je grad osvojen, general Fridrih fon Paulus je morao da izvesti pretpostavljene da njegova armija koja je u jesen 1942. godine brojala oko 260.000 ljudi, raspolaže u stvari sa realnom borbenom moći od 25.000 vojnika. Tražio je hitna pojačanja, koja nisu stizala. Dodeljeno mu je samo pet jurišnih pionirskih bataljona od po 600 ljudi, ne bi li zauzeo preostale fabrike u industrijskoj zoni. Polako, ali sigurno, Nemci su međutim i dalje napredovali.
U novembru, posle tri meseca krvavog napada, nacističke snage su konačno izbile na obalu Volge i presekli teritoriju pod kontrolom Crvene armije na dva mala džepa, koja su se pozadinom oslanjala na Volgu. Do tog trenutka, Nemci su uspeli da uspostave kontrolu nad oko 90 procenata gotovo uništenog grada. Položaj Crvene armije još više je otežao led koji se pojavio na Volgi, što je privremeno onemogućilo snabdevanje preostalih sovjetskih branilaca u gradu.
Mamajev Kurgan
Očajni, saterani u džepove otpora širine jedva nekoliko kilometara, a dubine od svega nekoliko stotina metara, crvenoarmejci su poslednjom snagom pokušavali da se odupru nadolazećim nacističkim i hrvatskim snagama. Glavne borbe su se i dalje vodile oko brda Mamajev Kurgan, ali i silosa za žito i fabrike traktora Crveni oktobar, u kom su pravljeni motori za tenk T-34. Radnici fabrike su branili hale, a u isto vreme u njima tokom trajanja borbi proizvodili nove motore i popravljali oštećene tenkove.
Kost u grlu nemačkim snagama predstavljala je takozvana Pavlovljeva kuća. Izuzetno branjena zgrada, dobila je ime po naredniku Jakovu Pavlovu. Ova četvorospratnica u centru Staljingrada izgrađena je uz obalu Volge, a ispred nje se nalazio veliki trg. Kuću su u septembru zauzeli nemački vojnici. Da povrate kontrolu, zadatak je dobio vod 13. gardijske armije, koji je predvodio Pavlov. Dobili su naređenje da zauzmu zgradu i da je brane.
Prvobitan napad bio je uspešan, zgrada je osvojena, ali je samo četvoro vojnika preživelo. Sami su nastavili da brane zgradu, a posle nekoliko dana stiglo je pojačanje, koje im je donelo mitraljeze, protivtenkovske puške i minobacače. Sa 25 vojnika, Pavlov je okružio zgradu bodljikavom žicom, minskim poljima, protivtenkovskim i mitraljeskim gnezdima po prozorima.
Kako bi imali bolju komunikaciju i dotur opreme, probili su prolaze u zidovima, podrumu, iskopali rov do sovjetskih položaja. Namirnice su im doturane kroz rov ili preko reke. Ubrzo je Pavlovljeva kuća postala simbol otpora sovjetskih vojnika u Staljingradu, a vojnici su uspeli da od 23. septembra, pa do 25. novembra, kada su im pomogle sovjetske snage u kontranapadu, izdrže na ovom najisturenijem mestu u gradu bezbrojne napade Nemaca.
Svaki pokušaj nacističkih vojnika završen je porazom, ostavljajući trg ispred zgrade pun mrtvih i ranjenih nemačkih vojnika. Sovjetski vojnici su u šali govorili, kako su Nemci uspevali da za dva meseca osvoje čitave države, a nisu bili sposobni za to vreme da osvoje polusrušenu kuću, koju je branilo desetak izgladnelih i žednih vojnika.
