Ruska porodica pola veka živela u divljini, nisu čuli za Drugi svetski rat 
Prilikom istraživanja Sibira sovjetski geolozi su 1978, osmatranjem iz aviona, otkrili šestočlanu porodicu Likov koja je živela izolovano u tajgi, bez ikakvog kontakta sa ostatkom sveta, nesvesna čak i da se u međuvremenu odigrao Drugi svetski rat. Od 1988, kada je sahranila oca, u usamljenoj kolibi živi samo još Agafja Likov, poslednja sibirska usamljenica.
- Bog će dati, ostaću ovde - rekla je tom prilikom geolozima koji su ih povremeno posećivali i koji su joj pomogli da sahrani starca.
I zaista je to i učinila. Danas, nakon 25 godina, Agafja se već bliži sedamdesetoj godini i još živi potpuno sama u tajgi, piše u tekstu objavljenom na sajtu čuvenog Instituta Smitsonijan.
U izolaciji u kojoj su živeli, Likovima je promaklo da se u međuvremenu odigrao Drugi svetski rat, ali na dostignuća savremenog sveta, kada su im predstavljena, nisu reagovali sa preteranim čuđenjem. Odbijali su da poveruju, doduše, da je čovek stupio na Mesec, ali ideja o satelitima im je bila bliska, jer su već i sami uočili “zvezde koje se brzo kreću”. Karp Likov, otac porodice, zaključio je da su “ljudi nešto izmislili i šalju na nebo vatre koje mnogo liče na zvezde”.
Čak 40 godina nisu videli druge ljude
Agafijina porodica pripadala je fundamentalističkoj pravoslavnoj sekti staroveraca, koja je u 17. veku odbila da prihvati reformu crkve i svaki napredak i otada je neprestano izložena progonima.
Zbog toga su se povlačili u udaljene krajeve. Represija se pod Boljševicima pojačala, tako da više ni u zabačenim selima nisu bili bezbedni. Kada mu je 1936. ubijen brat koji je s njim radio u polju, Karp Likov je okupio porodicu i povukao se duboko u šumu. Sa njim su bili supruga Akulina, sin Savin (9) i ćerka Natalija (2).
Porodica je sa sobom ponela nešto semenja i osnovnog pokućstva. U tajgi su izgradili primitivnu drvenu kolibu i tu se rodilo još dvoje dece - Dmitrij (1940) i Agafja (1943), koji do 1978. nisu videli osobu koji ne pripada njihovoj porodici.
O spoljnom svetu su znali samo iz priča roditelja, a glavna zabava porodice satojala se u tome što su jedni drugima prepričavali svoje snove. U vreme kada su uspostavili kontakt sa spoljnim svetom, Likovi su već bili ostali bez majke Akuline, preminule 1961, a brzo posle prvog kontakta sa strancima na onaj svet su otišla još tri člana podrodice - Savin, Natalija i Dimitrij.
Smrt prvo dvoje se ne može pripisati kontaktu sa strancima, budući da su preminuli od otkazivanja bubrega, verovatno izazvanog jednoličnom ishranom, ali Dimitrija je pokosila upala pluća, možda izazvana virusom pokupljenim od došljaka.
Stalno živeli na ivici gladi
Prilikom prvog kontakta naučnici su Likovim ponudili hleb, džem, keks, i druge namirnice, ali ovi su uglavnom sve to plašljivo odbijali, odgovarajući da im je “to zabranjeno”. Jedini dar koji su prihvatili bila je so.
Na pitanje da li su ikad jeli hleb, otac je odgovorio da on jeste, ali da njegova deca nisu. Hrana im se sastojala uglavnom od krompira pomešanog s mlevenom raži i konopljinim semenom, uz sezonski dodatak divljih bobica, trava, korenja i mladih izdanaka drveća. U blizini kolibe protiče bistar potok, tako da je pitke vode bilo u izobilju, a povremeno su u zamke hvatali i životinje, u čemu se naročito izveštio Dimitrij.
Bez obzira na sve to, stalno su živeli na ivici gladi, naočito ako su zime bile jake, ili ako bi im rani mraz uništio i tako oskudnu letinu.
Sa sobom su poneli preslicu i primitivni razboj, tako da su od konoplje koju su gajili izrađivali odeću. Ostale predmete za domaćinstvo, jer su im se oni prvobitno doneseni istrošili, izrađivali su od drveta i brezove kore, od koje su pleli i primitivne opanke.
Ovi materijali, međutim, ne podnose kontakt sa vatrom, a nisu imali načina da zamene propale metalne predmete, tako da su imali priličnih teškošća oko pripremanja hrane.
Uprkos svemu tome, članovi neobične podrodice pokazali su neobičnu dovitljivost u obezbeđivanju osnovih uslova za život oskudnim sredstvima koja su im stajala na raspolaganju. Bili su inteligentni, mada su govorili starinskim i teško razumljivim jezikom.
Mladi su iz priča roditelja znali da postoje gradovi, visoke zgrade i druge zemlje osim Rusije, a majka ih je naučila da čitaju i pišu uz pomoć molitvenika i Biblije, jedinih knjiga koje su posedovali.
