Lov na Bin Ladena (3): Operacija "Grejstoun"
Šef osoblja Bele kuće Endi Kard prineo je predsedniku kožnu fasciklu sa dokumentom na potpis. Potezom olovke odobrena je jedna od najskupljih i najkontroverznijih operacija CIA u istoriji - operacija Grejstoun - lov na Osamu bin Ladena i vođe Al Kaide.
Iz ovog programa razvio se program "izlaganje" a podrazumevao je hvatanje pripadnika Al Kaide gde god da se oni na svetu nalaze, a zatim prebacivanje terorista odnosno uhapšenika u zemlje poput Egipta, Libije, Maroka ili Sirije, gde su ih mučile lokalne tajne službe. Koncept je ovako osmišljen jer pripadnici CIA nisu imali pravo da muče bilo koga u postupku isljeđivanja, ali su taj prljav posao završavali za njih obaveštajci "prijateljskih" tajnih službi.
Međutim, vrlo brzo je i sama CIA formirala mrežu tajnih zatvora čak i u istočnoj Evropi, posebno u Rumuniji i Poljskoj. Tamo su čak i pripadnici CIA primenjivali "poboljšane tehnike ispitivanja" koje u određenim elementima nisu bile ništa drugo do običnog mučenja.
Glavni pravnik CIA u to vreme Džon Rizo kaže da je grupa pravnika, stručnjaka za protivterorizam i psihologa zaključila da najopasniji zatvorenici moraju biti držani u potpunoj izolaciji te da njima pristup sme da ima vrlo ograničen broj ljudi.
AL KAIDA U BEKSTVU
Uprkos uverenju da se pripadnici Al Kaide skrivaju mahom u plemenskoj oblasti Pakistana, najveći broj opasnih terorista zapravo to nije učinio. Neki su otišli u Iran, a većina se stopila s masom u Karačiju, jednom od najvećih i najhaotičnijih gradova na svetu.
Jedan od starijih Bin Ladenovih sinova, Saad bin Laden je 2002. proveo šest meseci u Karačiju, a zatim pomogao braći, sestrama i jednoj od Osaminih supruga da prebegnu u Iran, gde su praktično svi živeli u svojevrsnom kućnom pritvoru i pod budnim okom iranske tajne službe.
Međutim, Karači je postao mesto koje su CIA i pakistanski ISI posmatrali posebno. Naime, iz tog grada su u proleće 2002. godine Kalid Šeik Muhamed i Ramzi bin al-Šibh, operativni organizatori napada 11. septembra, dali dugački intervju katarskoj televiziji Al džazira. Oni su s novinarima razgovarali u jednoj od sigurnih kuća.
Nekoliko meseci kasnije, u drugoj sigurnoj kući u Karačiju, na godišnjicu napada na Njujork, Šibh je uhapšen, a policija je tada u stanu zaplenila i 20 pasoša i drugih dokumenata koji su pripadali porodici Bin Laden. Tek tada CIA istinski uviđa koliki značaj Karači ima u skrivanju Bin Ladena.
Karači je bio i bankarski centar Al Kaide i upravo je iz tog grada Kalid Šeik Mohamed 2002. godine sa 130.000 dolara finansirao teroristički napad na Baliju 2002. godine.
HVATANJE KSM
Kraj bežanju Kalida Šeika Mohameda došao je 1. marta 2003. godine u drugom pakistanskom gradu Ravalpindiju. Uz pomoć jataka, koji je u međuvremenu zavrbovan od ISI, u tri sata ujutro, Kalid šeik Mohamed je uhapšen.
U toj akciji CIA je došla do obilja obaveštajnog materijala, imena 129 operativaca Al Kaide, spiskove poginulih boraca, ranjenih, njihovih porodica, kojima je slata novčana pomoć. Pronađena su i tri pisma - dva namenjena Bin Ladenu i jedno njegovoj porodici u Iranu.
Tvrdnja Portera GosaSa izbijanjem rata u Iraku 2003. godine, SAD su gro svojih vojnih i posebno obaveštajnih kapaciteta preusmerio na tu zemlju, ostavljajući Avganistan u statusu takozvanog zaboravljenog rata. Da je za to vreme Al Kaida i te kako živa i opasna, svet je shvatio u seriji uspešnih napada na civile, najpre u Madridu 2004, pa Londonu 2005, te su Britanci 2006. u poslednji čas uspeli da spreče otmicu više aviona koji su leteli prema SAD i Kanadi.
|
Ipak, samo hapšenje KSM-a, kako su u CIA skraćeno nazivali Kalida šeika Mohameda, nije CIA dovelo ni za milimetar bliže i lociranju Osame bin Ladena.
Posmatrajući pregled hvatanja pripadnika Al Kaide, između 2002. i 2005. godine, vidi se jasno da su oni listom padali u urbanim centrima. Signali i obaveštajni rad (SIGINT) je u tom poslu odigrao ogromnu ulogu i ubrzo borci Al Kaide dolaze u dilemu - da li da prestanu da koriste mobilne telefone i internet, s obzirom na to da ih SIGINT timovi tako veoma lako lociraju.
Na primer, KSM je koristio švajcarske pri-pejd kartice za mobilne telefone. One su u Al Kaidi bile veoma popularne, jer su se mogle kupiti bez ostavljanja podataka korisnika, ali je CIA ipak razvila sistem hvatanja i analiziranja signala. Ovaj program nazvan je Analitička sveska i zapravo je utvrđivala određene matrice pozivanja određenih telefona u oblastima koje su Agenciju interesovale, a zatim i identifikaciju korisnika tih brojeva.
Paralelno sa razvojem SIGINT-a, jedno odeljenje u CIA je prosto eksplodiralo po broju zaposlenih. Protivteroristički centar CIA narastao je sa 340 na više od 1.500 operativaca i analitičara. Saradnja i s ISI postajala je sve bolja, te je pakistanska vojna obaveštajna služba za prvih pet godina uhapsio i predao Amerikancima ukupno 369 militanata.
Ključna saveznička veza SAD - Pakistan je u tome što im je Al Kaida bila zajednički neprijatelj. Naime, zvanični Islamabad jeste pomogao stvaranje talibanskog režima u Avganistanu, ali nije bio srećan što im je u komšiluku opasna teroristička organizacija. Konačno, Al Kaida je u dva navrata pokušala da ubije tadašnjeg predsednika Pakistana Perveza Mušarafa i on je bio vrlo zainteresovan da ih eliminiše.
CIA je pokušala da od pakistanskih vlasti dobije saglasnost da slobodno operiše na njenoj teritoriji, ali se to ispostavilo kao veoma komplikovano. Vlada u Islamabadu jeste pustila agente CIA da se kreću po Pakistanu, ali su svi morali da budu stacionirani u pakistanskim vojnim bazama.
"Kako smo mi mogli odatle da delujemo uopšte? Uostalom, ja kao plavook i plavokos u takvoj sredini štrčim i nama su bili potrebni operativci lokalnog izgleda" seća se problema jedan od oficira CIA Artur Keler.
Izgovor pakistanaca bio je da samo u vojnim bazama mogu da garantuju bezbednost agentima CIA, ali je posredi verovatno bio i strah da bi Amerikanci mogli da špijuniraju pakistanski nuklearni program, tačnije razmeštaj raketa, što je za Vašington u to vreme bila apsolutna misterija.
