Kako je srušen SSSR (4): Buš prestrašen hardlajnerima
Pad Gorbačova za Amerikance je bio košmar jer bi svi sporazumi o razoružanju pali u vodu, a hladni rat bi se pojačao.
Vesti o zbivanjima u Moskvi munjevitom brzinom su se proširile planetom, ali na jednom mestu su svi pažljivo slušali izveštaje. Američki predsednik je u Kemp Dejvidu dočekao vesti.
- Moramo odmah u Belu kuću. Ako se ovo rđavo završi mnogo toga što smo postigli u minulim godinama će otići dođavola. Koga možemo da pozovemo? - pitao je Buš svog šefa osoblja Džona Sanunua.
- Pa, zaverenike svakako ne, Gorbačovu su veze odsečene, dakle možemo s Jeljcinom - odgovorio je glavni operativac predsedniku.
Dok je helikopter "Marin 1" poletao prema vazduhoplovnoj bazi Endrjus kraj Vašingtona, u Beloj kući je već sve bilo spremno da se kontaktira Jeljcin. Povrh toga, u Situacionoj sobi, svojevrsnom bunkeru ispod Bele kuće u koji bi predsednik uvek dolazio kad bi bilo krizne situacije.
U bunkeru su već bili savetnik za nacionalnu bezbednost, sekretar za odbranu, vojni komandanti i savetnici. Svi oni su gledali u satelitske snimke, pratili izveštaje vojnih atašea. Zapravo, razmatrao se potencijalni odgovor na vojnu krizu, što je bilo malo verovatno, a i za politiku koja je već eksplodirala. Kao i u svakoj od kriznih situacija, predsednik je tražio plan delovanja za "najgori mogući scenario".
"U međuvremenu, ja idem u Ovalni kabinet i pokušaću da dobijem Jeljcina. Vidimo se za sat i spremite mi moguće opcije".
Oni su desničarska hunta
Tačno u 8.35 ujutro 20. avgusta, crvena lampica je počela da trepće na predsedničkom telefonu. Buš je na vezi imao Jeljcina:
"Samo hoću da proverim kako stvari izgledaju s vaše strane". Jeljcin očigledno nije bio toliko uznemiren, te je hladno odgovorio Bušu: "Dobro jutro i Vama".
Predsednik napokon shvata da sagovornika nije čestito ni pozdravio.
"Dobro jutro. Samo želim da čujem Vaše izveštaje iz prve ruke o tamošnjoj situaciji".
Propuštena šansa
Valentin Pavlov patio je od viška kilograma i povišenog krvnog pritiska kao posledice. Upravo ovaj poremećaj ostaviće veliki trag na sam pokušaj puča. Naime, načelnik KGB Vladimir Krjučkov naložio je Pavlovu da ode kod Jeljcina (dok je ovaj još bio u svojoj kući) i ponudi mu nešto za šta su pučisti smatrali da je neodoljiva ponuda.
|
"Situacija je veoma kompleksna. Grupa od osam pojedinaca u suštini je izvelo protivustavni puč. Predsednik Gorbačov je u Farou, na Krimu. On je u potpunoj blokadi i nije moguće dopreti do njega. Predsednik Janajev koristi priču da je Gorbačov bolestan, ali to se ne može potvrditi. Zapravo, komitet od osam ljudi je preuzeo predsednikovanje i proglasio vanredno stanje na ruskoj teritoriji i na Baltiku. Vojska je dovedena u Moskvu, ne samo u grad već u čitavu Moskovsku oblast i okolne gradove. Sa svojim proglasom meni pučisti više liče na neku desničarsku huntu. Zgrada Vrhovnog Sovjeta i kancelarija predsednika su u okruženju i očekujemo upad u zgradu svakog časa. Ovde smo već 24 sata i nećemo otići. Imam oko 100.000 ispred zgrade koji su spremni da brane legalno izabranu vlast", odgovorio je Jeljcin.
Govorio je predsednik Rusije još nekoliko minuta, zahtevajući od Buša da zatraži od pučista da lično razgovara s Gorbačovim, da okupi svetske vođe i objasni im da je situacija kritična, uveravajući ga pritom da će Rusija pružati otpor pučistima sve dok oni ne budu zbačeni i izvedeni pred sud.
Buš je prihvatio predloge.
"Predsedniče Jeljcin, ja sam juče pokušao da dobijem Gorbačova, ali nisam uspeo. Dobra je ideja da ja javno kažem da hoću da razgovaram s Grobačovim. Još nešto, imate našu punu podršku u odbrani legitimno izabranih vlasti i Gorbačova kao predsednika".
Brajtvajtove depeše
Ambasador Ujedinjenog kraljevstva u SSSR Roderik Brajtvajt bio je u Moskvi kad je puč počeo. Svestan da prisustvuje istoriji, on je krenuo da vodi lični dnevnik o tri avgustovska dana.
"Ne želim da se pravim da smo znali da će doći do puča. Da bude jasno, glasine o takvom puču su kružile godinama i svi elementi su bili tu - propala ekonomija, građansko nezadovoljstvo, krvavi obračuni po republikama, besna armija, besna partija i ruski nacionalisti. Ali, ovoga puta je nekoliko stvari odstupalo od klišea. Centralni komitet je bio sablasno prazan. Nikoga tamo nije bilo, što je ukazivalo da partija ne vodi puč.
Uprkos brojnim tenkovima na ulicama Moskve, atmosfera je bila neobično mirna. Ljudi se nisu plašili.
- Telefonske veze nisu bile u prekidu, niko od vođa nije uhapšen. Čak su i vojnici na tenkovima delovali opušteno i nasmejano. Kao da je sve ovo za njih bila zabava. U jednom trenutku iz Belog doma je izašao ruski predsednik Boris Jeljcin, popeo se na tenk i pročitao proglas kojim sve odluke Komiteta za vanredno stanje proglašava nezakonitim. Ipak, ja sam na zahtev premijera odmah poslao depeše u kojima sam insistirao da me ne povlači. Morao sam da vidim šta će biti",svedoči Brajtvajt.
"Nema sumnje da će se ljudi pitati zašto nikad nismo predvideli puč. Odgovor bi bio da su pučevi zapravo po prirodi nepredvidivi. Ipak, ja sam poslao 30. januara 1989. depešu u London - Preti scenario prema kojem će ruski nacionalisti u slučaju sloma Komunističke partije preuzeti vlast i pokušati da obnove tradicionalne vrednosti, nacionalnu disciplinu i imperijalnu moć, naročito u pobunjenim republikama. Ali, reakcionari neće moći dekretima da upravljaju ekonomijom i ona će biti sve gora i gora".
"Ludi" predsednik Rusije
Zaista, Jeljcinova odlučnost u govoru s tenka bila zadivljujuća.
"Kad sam video da je krenuo prema izlazu upitao sam ga kuda će, da li je svestan da pučisti znaju da smo u zgradi i da ga napolju možda čeka snajper. Ipak, on je samo odmahnuo rukom i rekao: Ma hajde, šta ti je? idemo! Zakoračio je, prišao najbližem tenku, popeo se i pročitao proglas koji je trebalo da pročita preko radija ili razglasa", priseti se Aleksandr Koržakov, Jeljcinov telohranitelj kroz čitavu karijeru.
Pred Belim domom su građani dovukli sve što su mogli spremajući se za odbranu. Improvizovane barikade bile su odbačene armature, limovi, bodljikava žica, građevinski materijal i stare mašine. Ljudi su dovozili i svoje privatne automobile kako bi zaprečili prolaz tenkovima.
U samoj zgradi su od stolova i teških debelih fotelja pravljeni grudobrani, zamke, zapreke. Policijska jedinica koja je obezbeđivala parlament imala je oružje i bili su spremni da ga upotrebe. Ipak, takav otpor je pre mogao biti simboličan nego opasan za snagu koja se u noći 20. na 21. avgust spremala za upad u Beli dom.
