"Ubiše nam sina na pravdi Boga"

U nedelju ujutro, posle teške saobraćajne nesreće, prestalo je da kuca srce Slobodana Dušanića (17) iz Ebersberga, dečaka koji je tek zakoračio u život.

Neopisiva tuga za Slobodanom: Najuža porodica na okupu

 

Kako su "Vesti" objavile u jučerašnjem broju, njega je, dok se vraćao kući sa rođendanskog slavlja, u noći između subote i nedelje, s leđa, autom udario njegov vršnjak (18) i poznanik, a od posledica strahovitog udarca, Slobodan je preminuo u nedelju ujutro. Automobil, u kome je pored vozača bilo još troje mladih ljudi, nastavio je vožnju kao da se ništa nije dogodilo.

Prvi je uz nesrećnog Slobodana bio njegov drug Kristijan s kojim se pešice vraćao kući i koji je, kada je čuo da auto ide iza njih, prešao na drugu stranu puta. Kada se Slobodan nakon udarca našao u nesvesti iza ograde na putu, on je pozvao policiju a zatim su stigli kola hitne pomoći i vatrogasci. Slobodan je u teškom stanju prevezen u kliniku Bogenhauzen, ali spasa mu nije bilo - preminuo je u nedelju ujutro.

Suze, neverica i očaj

U kući Sretka i Bjanke Dušanić tuga do neba, neverica i očaj, suze i pitanja bez odgovora.

Sahrana Slobodana Dušanića biće u ponedeljak u 14 časova u Ebersbergu

 

- Toliko puta se pitam zašto se sve to desilo i da li je naš Slobo morao da tako, na pravdi Boga, okonča svoj tek započeti život. On je bio dete koje su svi cenili i voleli, bio je omiljen kod vršnjaka, voleli su ga nastavnici, susedi i prijatelji, poznanici i svi koji su imali priliku da ga sretnu a ja kao otac mogu da kažem da je bio pravi anđeo. Pitam se čime je on to zaslužio? Ne mogu da verujem da se to dogodilo a posebno mi je teško objasniti ponašanje tih četvoro mladih ljudi, njegovih vršnjaka koji su ga posle nesreće ostavili kao da su pregazili životinju - govori kroz suze Sretko Dušanić (45) koji u Nemačkoj živi od 1989. godine.

On pored pokojnog Slobodana, rođenog 6. juna 1995. godine, ima i kćerku Tihanu (21) koja živi u nemačkom gradu Kilu i krajem godine rodiće im unuče.

Na njihovoj kući, pored jezera u Eberzbergu, ulazna vrata su ovih dana širom otvorena po ceo dan i noć: dolaze ljudi da izraze saučešće, podele tugu sa njima i pokušaju da ih uteše, iako je svima jasno da za Slobinu majku Bjanku i oca Sretka utehe nema. Od prve vesti o tragediji, njihova kuća je puna sveta a u ponedeljak je u kući bilo pedesetak mladih ljudi, Slobinih vršnjaka, drugara i prijatelja, koji nisu mogli da poveruju u ono što se dogodilo.

- Posetio nas je i Kristijan, njegov drugar s kojim se pešice vraćao kući sa rođendana i koji je, hvala dragom Gospodu Bogu ostao živ, jer je prešao na drugu stranu puta, a Slobo nije uspeo. Dugo smo razgovarali o svim detaljima, jer mi želimo da sve znamo o tome što se dogodilo. Nekoliko puta nam je ponovio da Slobo nije ni najmanje kriv za ovo što se dogodilo. To je neosvetljeno mesto i Kristijan nam je rekao da je Slobo, kada je čuo da auto dolazi iza njih, upalio svoj mobilni kao bateriju - kroz suze govori otac Sretko.

Rado odlazio u zavičaj

Smrt na drumu: Slobodan Dušanić

On ističe da su Slobu u kući odgajali da bude potpuno samostalan.
- Kada god je imao mogućnost rado je odlazio u Pojeznu u BiH kod strica i kod dvojice svojih rođaka Dragana i Dejana, koje je zvao braćom. Oni su polovinom avgusta u Pojezni napravili mnogo planova koji su me oduševili a Slobo je u jednoj gradskoj firmi radio kao vrtlar da zaradi nešto novca. Rešio je da svaki mesec odvoji po 50 evra kako bi sakupio dovoljno para da se može sledeći put lepo provesti sa svojim rođacima u selu - priča neutešni otac.

Kada su čuli za nesreću, iz sela Pojezne kod Dervente u Ebersberg su došli Slobodanov stric sa sinovima Draganom i Dejanom, po kome je on dobio ime i njegova baka Radojka.

- Iako je od tog prvog poziva kada smo čuli za ovu tragediju, prošlo četiri dana, nikako mi nije jasno šta se dogodilo i jednostavno ne mogu da poverujem u to da našeg Slobodana nema. Dok sam živ u meni će ostati pitanje - zašto se to desilo? Sa mojim sinovima se rado družio i bili su kao prava braća. Dobio je moje ime za ne daj Bože - ako se meni nešto desi, da ostane jedan Slobodan u porodici. Nažalost desilo se, a ja bih volio da sam ja taj koji je otišao a da je on ostao da živi - s tugom govori stric Slobodan, koga je pokojni Slobo iz milošte zvao Ćićo.

Porodicu Dušanić u Ebersbergu 12 godina poznaje i Slobodanka Gotovac. Ona i njen suprug Novo su u avgustu idući na odmor u Teslić povezli i Slobu koji je išao na odmor u Pojeznu.

- Dušanići su jedna fina poštena porodica, vredni i skromni ljudi. Kada sam čula za ovu tragediju, u prvom momentu nisam znala ni gde sam ni šta da radim. Za nas je to velika tuga, jer smo Slobu voleli skoro kao njegovi roditelji. Ove godine 2. avgusta putovali smo zajedno našim kolima u zavičaj i dugo razgovarali. Tada nam je rekao da namerava da završi školovanje, da se oženi i ima porodicu. Od tada mi se više nismo videli, a evo sada njega više nema - ispričala je kroz suze Slobodanka Gotovac.