Jezik zaboravljen, ostao samo folklor
Pre nego što će otputovati u Poljsku na festival Pod Kičerom u Legnici blizu Vroclava, koji se smatra najdužom folk manifestacijom u Evropi (traje 11 dana), neposredna blizina granice sa Nemačkom je za Igora Petrenka bila veliki izazov. Zato je odlučio da svrati u Berlin i pronađe nešto interesantno za svoj naučni rad na temu "Uloga štampanih medija u očuvanju slovenskih jezika na engleskom i nemačkom govornom području". U želji da sazna što više o srpskim medijima u Nemačkoj, veliki prijatelj Srbije nije očekivao da će i sam postati zanimljiva tema za novine.
Ovaj novinar i istoričar iz Odese živi i radi u južnom distriktu, predgrađu velike crnomorske luke. Prvo je završio tehničku školu za građevinarstvo, a znatno kasnije i studije istorije na fakultetu u rodnom gradu. Šest godina je bio državni urednik za religiju i nacionalne manjine, ali kada se vlast promenila, i on je zamenjen, kaže ovaj 54-godišnjak. Pored ukrajinskog, govori i ruski, poljski i srpski jezik, koji je učio na prilično nesvakidašnji način.
- Kada su počeli nacionalni sukobi u bivšoj Jugoslaviji, mene je kao istoričara to veoma zainteresovalo, pa sam slušao Radio Beograd i Radio Zagreb da bih čuo šta kažu obe strane. Pošto nisam baš sve razumeo, kupio sam rečnik i ono što nisam znao, najpre bih zapisao, zatim potražio u rečniku i tako učio - kaže Petrenko.
Tih godina je u dva navrata putovao u Kanadu na poziv ukrajinskih udruženja i crkve, između ostalog i da pomogne pokretanje porodičnog žurnala "Rodina" ("Rod"), čija vlasnica je jedna tamošnja Ukrajinka.
- Od slovenskih naroda u Kanadi najviše je Ukrajinaca, ima ih više od milion - kaže Petrenko. - Njihove babe i dede, očevi i majke su ukrajinskog porekla, ali onih koji danas znaju da govore naš jezik je neuporedivo manje. Iako ima mnogo folklora, mladi samo plešu, ali malo pevaju, jer ne znaju reči.
Tamo je, kako kaže, upoznao i mnogo Srba, sa kojima je zajedno protestovao protiv bombardovanja NATO ispred američkog konzulata u Torontu.
- Tada su me proglasili počasnim Srbinom, jer sam zajedno sa njima išao na proteste. Imam stotine fotografija sa tih demonstracija, a najdraža mi je slika jedne majke koja drži veliku srpsku zastavu i njeno dvoje male dece, koja u rukama imaju takođe srpske zastavice.
Život u Slavjanoserbiji
|
Posle dve godine boravka u Kanadi, vratio se početkom 2001. u Ukrajinu, gde ga je obilje prikupljenog materijala iz ukrajinskih, srpskih i poljskih novina u Torontu i Vankuveru zagolicalo da započne naučni rad. Petrenko ponosno pokazuje i pečat Društva ukrajinsko-srpskog prijateljstva, koji je lično osnovao i pokrenuo, ne znajući da slično postoji u Novom Sadu. To, međutim, nije smetalo da ova dva udruženja objedine prijateljstva:
- Sredoja Lalića, inicijatora Društva srpsko-ukrajinskog prijateljstva i Boru Dragaševića, predsednika Srpske narodne odbrane iz Toronta, proglasili smo počasnim članovima - naglašava ovaj Ukrajinac. - U društvu su okupljeni naučnici, istoričari, intelektualci, ali i obični ljudi. Najaktivniji smo bili kada su zapadne države htele da proglase nezavisnost Kosova. Tada smo imali dosta okruglih stolova u Odesi i drugim gradovima, a bio sam u to vreme pozvan i u srpsku ambasadu.
Petrenko žali što nije bio u Srbiji kada je pre šest godina u Vrbasu obeležen vek i po od rođenja ukrajinskog pisca, naučnika, filozofa i narodnog vođe Ivana Franka. Ovaj istoričar bi voleo da se bratske veze slovenskih naroda, koje je dočarao još Simeon Piščević svojim "Memoarima" i kasnije Miloš Crnjanski u "Seobama", u budućnosti još više učvrste, ali u nekim srećnijim istorijskim okolnostima .
