Poslednji sovjetski gulag i dalje unosi jezu
Samo stražarske osmatračnice koje štrče iza visoke drvene ograde i tabla sa natpisom "MUP SSSR Utvrđenje VS 389/36" na oronuloj ulaznoj zgradi, spolja ukazuju na to da je to nekada bio zatvor. Bio je namenjen političkim zatvorenicima, osuđenim sovjetskim režimom na glad, hladnoću, samoću, stradanje.
"Perm-36" poslednji zatvoreni sovjetski gulag, za oko hiljadu zatvorenika, smešten je na stotinak kilometara od Perma, tipičnog ruskog grada na obroncima Urala. Na teritoriji Rusije to je jedina očuvana sovjetska "popravna kolonija strogog režima", koja je pretvorena u muzej.
Logor ne treba posetiti leti. Sunce, zelenilo, jezera, srećni dečak sa štapom za pecanje i ulovljenom ribom - guše doživljaj mračnih tamnica. Treba doći zimi, kada je minus 30 C, kako bi posetioci doživeli život političkih zatvorenika.
Barake u kojima je po 125 osuđenika spavalo u jednoj prostoriji na krevetima sklepanim od dasaka, takozvanim "narama", bez dušeka su i pokrivača. Osam sati posla - zavrtanje šrafova za pegle - koje otupljuje mozak. Takvih šrafova trebalo je zavrnuti za mesec dana 1.144, ne bi li se zaradio bedni obrok. To je bio običan život za one koji su mislili drugačije.
Za one koji su bili dodatno kažnjeni, smišljene su niske kuće od cigala, bez izolacije, tako da se na zidovima zimi stvara inje. Male zatvorske ćelije za četiri osuđenika, rupe u podu u svakoj od njih, koje su predstavljale toalete iz kojih se širio nesnosan smrad. Pored tuš, i to sa toplom vodom.
Jedan od poslednjih političkih zatvorenika iz tog zatvora, Sergej Kovaljov, kaže da je na vratima primitivnog takozvanog "kupatila" postojala rupa, tako da su čuvari mogli, kako kaže, "sa posebnim zadovoljstvom" da posmatraju i isključe toplu vodu zatvoreniku koji se upravo nasapunjao.
Kovaljov i dan danas obilazi ovo mesto. Kada je stigao kao zatvorenik, merio je temperaturu u barakama zbog nepodnošljive hladnoće. Pozvali su ga na razgovor sa pitanjem "Šta vi tamo zapisujete svakog dana?". Odgovorio je: "Mene su zatvorili zbog klevete o sovjetskoj vlasti. Sad ću napisati istinu - u barakama je nepodnošljivo hladno".
Postojalo je i mesto za susrete. Svake druge godine zatvorenik je mogao da primi posetu porodice, najviše dvoje ljudi, na tri dana. Posebna prostorija, mala, sa dva kreveta. U svakom trenutku mogao je da upadne čuvar, da proveri šta se dešava i nema li slučajno stvari koji bi omogućile bekstvo. Bilo šta sumnjivo - poseta se prekida, a zatvorenik se stavlja pod još oštriji režim.
Na 500 metara dalje, posebna zona, za one koji su već bili osuđeni za antisovjetsku propagandu. Sovjetsko zakonodavstvo ih je svrstavalo u "posebno opasne recidiviste" i "posebno opasne antidržavne elemente". Tako su se prema njima i odnosili. Deset godina ne samo iza zatvorskih ograda, već i zatvoreni po dvoje u tesnim ćelijama, sa rešetkama i metalnim vratima, malim prozorima. Nedaleko od tih prozora sagrađene su visoke pregrade tako da osuđenici ne bi ni u kojem slučaju mogli da vide šta se dešava iza prozora.
Prostor za šetnju - visoka ozidana prostorija, ne veća od tri kvadratna metra, iz koje se tokom 45 minuta kroz bodljikavu žicu vidi samo nebo. Jedno pismo mesečno, a pošiljka od kuće tek za pet godina. Svakog drugog dana bujon od kostiju.
Između dve teritorije široko polje. Tu su čuvari dva puta nedeljno vežbali gađanje. Još jedan vid pritiska - zatvorenici su dobro znali kome su upućeni meci.
Kolonija je najpre bila običan zatvor gde su zatvorenici sekli šumu i obrađivali drvo, a kasnije su, posle smrti Staljina, od 1953. pa do 1972. godine tu slali više oficire, optužene za represiju i zloupotrebu službenog položaja. Taj period zatvora se zvao "privilegovanim periodom". Tokom 1972. godine počelo je prebacivanje "posebno opasnih recidivista" iz zatvora u Mordoviji. Reč je o disidentima, zaštitnicima ljudskih prava, onima koji su se borili za građansko društvo. Disidente je trebalo poslati što dalje, što duže ih držati u maksimalnoj izolaciji.
Od kada je zatvor napravljen, za 40-ak godina postojanja, nijedan zatvorenik nije pobegao. Psihološki pritisak, četvorostruka ograda, beskonačne bodljikave žice, dvadesetak obučenih pasa, dobro plaćena uprava i straža od 50 ljudi dali su svoje rezultate.
Da zatvor nije restauriran i pretvoren u muzej, u Rusiji ne bi bilo više nijednog traga-spomenika represije nad disidentima. Njegovi zidovi čuvaju sećanja na hiljade poznatih i nepoznatih zatvorenika - Vladimira Bukovskog, Jurija Orlova, Leonida Borodina, Balisa Gajauskasa, Vasilja Stusa. Sećanja na njihovu bol, mučenje i nade.
Fond svetskih spomenika uključio je 2004. godine "Perm-36" u spisak posebno značajnih spomenika svetske kulture, a u toku je procedura za uključivanje na spisak Uneska.
