Šta je stvarno ubilo Lenjina

Otac sovjetskog komunizma Vladimir Iljič Lenjin nije umro od sifilisa, kao što se veruje, već od posledica stresa, naslednih faktora, pa čak i od trovanja, smatraju američki lekar i ruski istoričar. Ukoliko se ima u vidu da je Staljinova omiljena metoda eliminacije protivnika bilo baš trovanje, onda ova mogućnost postaje veoma realna.

 Veoma je moguće da je Lenjin otrovan

Vođa Oktobarske revolucije Vladimir Iljič Lenjin umro je od posledica stresa, naslednih faktora, a možda čak i trovanja, tvrde američki lekar i ruski istoričar, opovrgavajući time opšteprihvaćenu teoriju da je komunistički lider umro od sifilisa.
 

Doktor Hari Vinters, neurolog sa Kalifornijskog univerziteta i ruski istoričar Lav Luri obavili su reviziju Lenjinove zdravstvene dokumentacije, a svoje nalaze će predstaviti na godišnjem skupu koji se održava na Univerzitetu Škole medicine Merilend.

Skup se godinama bavi istraživanju okolnosti pod kojima su umrle poznate ličnosti, a tokom svih godina su se bavili smrću kralja Tuta, Kristofera Kolumba, Simona Bolivara i Abrahama Linkolna.

Kako prenosi agencija AP, 53-godišnji sovjetski lider doživeo je nekoliko moždanih udara pre nego što je umro 1924. godine, ali je ostalo nejasno šta ih je izazvalo.

Tokom autopsije ustanovljeno je da su krvni sudovi u mozgu bili izuzetno tvrdi, što je teško razumljivo u Lenjinovom slučaju, budući da je bio relativno mlad i da nije imao nijedan od bitnih rizičnih faktora, rekao je doktor Filip Makovijak, organizator konferencije.

"Lenjin nije bio pušač - nikada nije puštao pušače u svoje okruženje. Nije patio ni od dijabetesa, niti je imao problema sa težinom, a tokom autopsije nije pronađen nikakav dokaz da je imao visok krvni pritisak", istakao je Makovijak, dodajući da je u Rusiji opšteprihvaćena teorija da je umro od posledica sifilisa.

Vinters, međutim, ističe da su nasledni faktori daleko više uticali na Lenjinovu preranu smrt, nego ova polna bolest.

Premda sifilis može da dovede do šloga, iz Lenjinovih simptoma i autopsije se može zaključiti da to kod njega nije bio slučaj, naveo je američki neurolog.
 

Budući da je Lenjinov otac, takođe, umro u 54. godini, stručnjaci pretpostavljaju da je kod obojice postojala predispozicija za stvrdnuće arterija.

Jedan od značajnih faktora rizika za moždani udar je i stres, a nema sumnje da je komunistički revolucionar bio izložen velikim količinama stresa, ocenio je Vinters, i podsetio da je Lenjin bio stalno u opasnosti da bude ubijen.

Lenjinovo zdravlje se vremenom pogoršalo. Nakon jednog većeg moždanog udara, oduzela mu se jedna strana tela i izgubio je moć govora.

Ipak, početkom 1924. godine, Lenjin se dovoljno oporavio, a u prilog tome govori i činjenica da je sasvim priseban bio na proslavi nove godine, a čak je i u lov otišao.

Uspeo je da se oporavi od prvog šloga - Lenjin sa Staljinom krajem 1922. godine

Ruski istoričar sumnja da je Lenjin uvideo da je počinio grešku kada je podržao Staljinov uspon na vlast i počeo je da se okreće Lavu Trockom, što je Staljina nagnalo da ga otruje.

Uostalom, trovanje će kasnije postati jedan od Staljinovih omiljenih metoda za eliminaciju neprijatelja, rekao je Luri.

Vinters, koji je nanovo pregledao izveštaj patologa, kao i Lenjinovu kliničku istoriju, rekao je da tokom autopsije nisu obavljeni toksikološki testovi koji su mogli da ukažu na trovanje.

Izveštaji iz tog vremena, takođe, pokazuju da je Lenjin bio aktivan i da je razgovarao nekoliko sati pred smrt. "A, onda je doživeo seriju veoma jakih konvulzija, što je prilično neobično za osobu koja ima moždani udar", zaključio je Vinters.