Rastu kao dečaci, a kao velike opet postaju žensko
Avganistanka koja ne rodi dečaka nikada neće postići dobar položaj u društvu. Ove žene su zato primorane da svoje devojčice oblače i odgajaju kao dečake kako ih okolina ne bi ismevala. Avganistanske "virdžine", za razliku od onih iz naših krajeva, kada odrastu mogu da izaberu šta će biti - muško ili žensko. Ali, problemi tek onda počinju...
Azita Rafhat bivša pripadnica avganistanskog parlamenta ima četiri ćerke. Kada ih priprema za školu, njene tri devojčice oblače bele haljine i glave pokrivaju maramama. Četvrta devojčica, Mehrnouš, oblači pantalone, košulju i stavlja kravatu. Van kuće Mehrnouš više nije devojčica, već postaje dečak Mehran.
Azita nema sina i kako bi izbegli ismevanje što nema muškog potomka, ona i njen suprug su doneli radikalnu odluku. Stvar je jednostavna - ošišate devojčici kosu i obučete joj dečačku garderobu. Takva tradicija u Avganistanu ima i ime - Bacha Posh.
Čak ni dobar položaj u društvu nije sasvim kompletan, ako nemate muško dete. "Život vam postaje potpun jedino ako imate sina", kaže Azita. Njen suprug, Ezatulah Rafhat, smatra da je imati sina simbol prestiža i časti. "Ko god dođe u naš dom saopštava nam kako žali što nemamo sina. Verujemo da je dobra ideja da jedna naša ćerka igra ulogu muškog deteta", kaže on.
Mnogo je devojaka koje su preobučene u dečake na avganistanskim ulicama. Neke porodice od svojih ćerki traže da se ponašaju kao sinovi kako bi mogle lakše da dođu do posla i da rade, i tako pomognu kućni budžet. Neke od devojčica koje se pretvaraju da su dečaci prodaju na ulici vodu i žvake. Obično su uzrasta pet do 12 godina. Nijedna od njih nije želela da sa reporterom BBC-ja razgovara o svom životu.
Devojke koje odrastaju kao muškarci ne bivaju to do kraja svojih života. Kada napune 17 ili 18 godina, onda mogu opet da budu ono što jesu. Ali, promene nisu tako jednostavne. Elaha živi na severu Avganistana. Živela je kao dečak do svoje 20. godine, jer njeni nisu imali sina. Ponovo je "postala" devojka pre dve godine, kada je trebalo da krene na studije. Ipak, ona se sada ne oseća u potpunosti kao žensko. Kaže da njene navike nisu devojačke i da ne želi da se venča.
"Kada sam bila dete moji roditelji su me prerušili u dečaka, jer nisam imala brata. Kao dečak sam imala mnogo više slobode, išla bih napolje, da se igram sa drugim dečacima", kaže ona.
Nevoljno je pristala da ponovo bude žensko i kaže da je to učinila samo zbog društvene tradicije. "Ako me roditelji prisile da se udam, bojim se da ću tući muža i zbog toga završavati na sudu svaki dan".
Atikula Ansari, koja vodi čuvenu Plavu džamiju, kaže da prerušavanje ćerki u sinove donosi sreću porodicama, posle čega im "bog daruje sina". Majke koje nemaju sinove, dolaze u svetilišta Hazrat-e Ali i mole se da dobiju sina. Ona kaže da prema islamu čak i devojke koje odrastaju kao dečaci moraju da pokriju glavu kada odrastu i postanu punoletne.
Fariba Majid, šefica odseka za prava žena u severnoj pokrajini Balkh, kao dečak se zvala Vahid. "Bila sam treća ćerka u porodici. Kada sam se rodila, moji su odlučili da me preruše u dečaka", kaže ona.
"Željela sam da radim sa ocem u dućanu, čak sam išla sa njim u Kabul, u nabavku", dodaje. Ona misli da joj je to što je odrastala kao dečak pomoglo da danas bude tu gde jeste, da bude samouverena.
Čak i je Azira Rafhan (žena sa početka priče) odrasla kao dečak. "Kad sam bila dete, živela sam kao dečak i radila sam sa ocem. Doživela sam i svet muškaraca i svet žena, i to mi je pomoglo u karijeri i da postanem ambicioznija", kaže.
