FP: Najveći mitovi i zablude o jevrejskom lobiju
Izborna godina u SAD-u uvek izvuče ono najgore - ne samo kod političara, već i kod zagovornika, analitičara, intelektualaca i drugih. Nigde nisu propusti logike i racionalnosti veći nego u raspravama o Izraelu, Jevrejima, unutrašnjoj američkoj politici i Bliskom istoku. Opet su aktualna govorkanja da će američkog predsednika u rat s Iranom uvući izraelski premijer koji je brz na okidaču zajedno sa svojim lobijem u SAD-u. Pošto je masovno gubljenje svesti na delu specijalizovani časopis "Forin Polisi" (FP) odlučio je da napravi pregled najvećih mitova i zabluda o domaćoj politici SAD-a i američkoj politici prema Bliskom istoku.
Mit broj 1: Bela kuća je teritorija koju je okupirao Izrael - Ideja da su američki Jevreji u dosluhu s izraelskom vladom i da američku spoljnu politiku drže kao taoca, nije samo pogrešna, već i opasna, piše "Forin Polisi". Radi se o mržnji i antisemitizmu, o tome da Jevreji kontrolišu medije i banke, i svet uopšte. To je krajnje izobličenje stvarnosti, s vrlo malo istine u tome. Istorijski dokazi ne podržavaju ovu ideju. Jaki, samovoljni predsednici koji imaju stvarne mogućnosti (i pametne strategije da ih iskorišćavaju) promovisali su američke interese i skoro uvek pobedili i nadvladali domaće lobije.
Mit broj 2: Američko-izraelski odnos počiva na zajedničkim vrednostima - Kritičari Izraela veruju da bez unutrašnje politike ne bi bilo posebnog američko-izraelskog odnosa. Izraelske pristalice, s druge strane, veruju da politika ima malo veze s tim. Nijedni nisu u pravu, piše "Forin polisi". Američko-izraelski odnos je poseban brak zajedničkih vrednosti, nacionalnih interesa i domaće politike. Naravno, zajedničke vrednosti su na vrhu popisa. Veza Vašingtona i Jerusalima nikada ne bi bila tako jaka i trajna svih ovih godina bez uverenja javnosti da je u američkom nacionalnom interesu da podrži demokratiju. Ove zajedničke vrednosti temelj su ovog braka, a ne važnost Izraela kao strateškog saveznika.
Od 1950. godine samo 22 zemlje održavaju kontinuirano svoj demokratski karakter - a Izrael je jedna od njih. Činjenica da jevrejski narod ima vrlo mračnu istoriju progona i genocida i da milioni Amerikanaca imaju jaku religijsku povezanost s Izraelom i Svetom Zemljom, samo je ojačala ovu vezu, piše FP.
Ali, ne treba se zavaravati. Bez jake vokalne podrške ujedinjene američko-jevrejske zajednice (AIPAC) koja pritiska Kongres, nivo podrške Izraelu nikada ne bi bio toliki. Njegova snaga na Kapitol Hilu šalje snažnu poruku izabranim zvaničnicima, od kojih mnogi imaju simpatije prema Izraelu, a nemaju želju za udruženjem svojih mačeva sa snažnim lobijima koji bi mogli da ugroze ono što su došli da urade u Vašingtonu.
Mit broj 3: Lobiji su zlo - Lobiji i posebne interesne grupe nisu nikakva vrsta mračnog podmuklog kovanja planova. Oni su prirodni deo američkog političkog sistema i američke kulture. Pro-izraelska zajednica ima snažan glas, ali nikako nema pravo veta, piše FP.
Mit broj 4: Američkog predsednika kontrolišu savetnici Jevreji - Kriviti visokog zvaničnika X kao primarni razlog zbog kog predsednik podržava Izrael je apsurdno. Obama nije advokat Izraela. Ako on odluči da se ne gura u sukob s Netanijahuom to će biti ne zato što mu je to pro-izraelski savetnik šapnuti na uho, već zato što predsednik ima svoj politički program, ima druge prioritete, odnosno zato što on misli da ta borba neće pospešiti izraelsko-palestinske pregovore. U Obaminoj administraciji, bolje je verovati da je predsednik taj koji radi sve, piše FP.
Mit broj 5: Izborna godina tera Obamu u rat s Iranom - Činjenica je da ovaj predsednik ne čini ništa brzo i bezobzirno - ili pod pritiskom. On je glavni u svojim odlukama i slobodan. Poslednja stvar koja mu treba kada ima vrlo dobre izglede za izbornu pobedu je rat na Bliskom istoku. Bez obzira na to kakav je odgovor izraelski premijer dobio od Obame na njihovom sastanku ovog meseca u Beloj kući, to zasigurno nije bilo zeleno - ili čak žuto - svetlo za napad na iranska nuklearna postrojenja.
Mit broj 6: Obama je još jedan simpatizer Izraela, baš kao Klinton ili Buš - Nema sumnje da Obama razume i ceni poseban odnos između Izraela i SAD-a. Međutim, on nije ni Bil Klinton ni Džordž Buš kada je u pitanju Izrael - ni blizu, piše FP.
Ako Obama i jeste emocionalan kada je reč o Izraelu, onda on to dobro skriva. Obama ne oseća potrebu da ga Izraelci ili američki Jevreji vole. On je predsednik koji vidi izraelski svet u mnogo složenijem smislu, što je očigledno teško prihvatiti mnogim Izraelcima i američkim Jevrejima. Prema Obaminom mišljenju, Izrael ima legitimne bezbednosne potrebe, ali je ujedno i najjača regionalna sila. Kao rezultat toga, on veruje da bi Izraelci mogli da postignu kompromis na mirovnom planu, dati nevojnim pritiscima protiv Irana vremena i priznati da je, uprkos nesigurnosti arapskog proleća, sada došlo vreme za mir s Palestincima.
