Zašto naš sunarodnik umire u Melburnu u samoći staračkog doma?

Australija je za nas zabranjena zemlja, odvojila nas je od našeg najbližeg oca Despota Jovanovića. Toliko nam je teško da to rečima ne može da se opiše, kaže Mirko Jovanović iz Ohrida, koji dugo na sve moguće načine pokušava da dođe u Melburn kako bi bio pored onemoćalog oca, koji sada živi u staračkom domu u Sanšajnu.

Teška muka naterala je Mirka Jovanovića da se obrati "Vestima" u Australiji da bi upoznali širu javnost kako nema ničeg goreg u životu nego kada čovek ostari, oboli, a onda ostane bez prijatelja i članova porodice.

Despot Jovanović sa paziteljkom Zlatom Irkov

 

Da muka bude još gora, Despotu teško bolesnom od demencije, najbliži su hiljadama kilometara daleko, pa ga retko ko i obilazi u domu za stare Kamberlend Menor u Severnom Sanšajnu, na zapadu Melburna.

Krenuo iz BiH

Despot Jovanović je rođen 1930. godine u Bosni i Hercegovini, veći deo mladosti provodi u Zvorniku, a kasnije je radio i na železnici. Sa suprugom i dva sina doseljavaju se u Australiju 1968. godine, a prvo vreme žive u migrantskom kampu u Brodmedouzu, na severu Melburna. Dve godine kasnije sele se u jugoistočno predgrađe Springvejl. Međutim, iz njima poznatih razloga, Despotova supruga Veka sa sinovima Mirkom i Draganom odlučuje da se vrati u Makedoniju. Despot je ostao sam u Melburnu gde je posle izvesnog vremena upoznao prijateljicu Mariju Bradić, sa kojom se druži dok se ona nije razbolela i bila primljena u bolnicu u Dandenongu.

- Otac je došao u Australiju još 1968, dok sam ja zajedno sa majkom i bratom došao dve godine kasnije. Ostali smo sve do 1976. godine, kada se vraćamo za Makedoniju. Otac je ostao da radi na železnici, a redovno je dolazio na godišnji odmor - kaže nam Mirko Jovanović.

Despototva familija u Ohridu: snaja, unuci i sin Mirko

 

Međutim, život Despota Jovanovića naglavačke se menja, kad je u njegov stan, 13. septembra 1985. godine u Springvejlu, došla federalna policija, verujući da se tamo skriva kriminalac Pavel Marinof.
 

- Greškom su dobili prijavu da se kod mog oca krije neki kriminalac Pavel Marinof, poznat i kao Med Meks. Njega su tražili jer je pucao na policajce. Kada su upali u očev stan počeli su da ga tuku po nogama, gaze po rukama i bubrezima - kaže Mirko Jovanović i dodaje: - Za sve ovo imam dokaze lekara - tvrdi sagovorniku "Vesti".
 

Žalio se i Tribunalu

Kako su ga godine stizale, posle penzionisanja i pogoršanja zdravstvenog stanja, Despot je više puta pokušavao da dovede sina Mirka u Australiju. Despot je na čudan način, tvrdi Mirko Jovanović, ostao i bez imovine i ušteđevine.
 

- U Ambasadi u Beogradu su pronalazili svaki put neki razlog da mi ne dozvole da dođem i staram se o ocu. Da, eto, kao ne znam engleski, što nije tačno i da su mi deca maloletna. Odbili su mi i zahteve za turističkom vizom 2009, pa onda i 2010. godine. Izgovor je bio da imam mala primanja i da je naša država u krizi i da nemam imovinu, jer kuću nismo preveli sa majčinog imena. Drugi put su mi odbili vizu, pod izgovorom da veruju da se neću vratiti nazad.
 

Despotova poruka

 

Žalio se Mirko i Tribunalu za građanska pitanja, ali je i tamo odbijen, a njegov slučaj je vraćen na ponovno razmatranje u Ambasadu Australije u Beogradu. Zbog toga Mirko polako gubi nadu, da će još jednom videti živog oca.

- Kao porodica se pitamo kakva je to Australija pravna država kada ne dozvoljava svom građaninu da živi sa svojim najbližim. Mi, eto, ne smemo da dođemo tamo, jer je za nas to zabranjena zemlja. Odvojili su nas od našeg najbližeg . Toliko smo verovali da u toj državi vladaju demokratija i pravda. Prima ratne zločince, kriminalce i ubice, a za nas poštene nema mesta u toj državi - ogorčeno kaže Mirko Jovanović.
Mirko se sada i kaje što ranije, dok je još imao pravo, nije zatražio državljanstvo Australije, pa ovakvih problema ne bi ni imao.

- Imao sam skoro sedam godina bio sam mali, nisam znao šta će se desiti i kako će se život promeniti, da sam znao još tada bih uzeo australijsko državljanstvo, pa ne bi imao ovakve probleme.

Nakon žalbe ministru za usljenička pitanja Krisu Bovenu, slučaj je vraćen na ponovno razmatranje u Beograd. Njihova odluka je neizvesna, a vreme ne radi u korist Despota.

- Danas mi je mnogo teško. Zvao sam starački dom i rekli su mi da otac više ne može da se javlja na telefon, ne može više ni da hoda - setno je zaključio Mirko Jovanović iz Ohrida.

"Vesti" u poseti Despotu

Mirko Jovanović je zamolio novinara "Vesti", pošto nema bliže familije, da poseti njegovog oca u staračkom domu, te ga obavesti o njegovom zdravstvenom stanju. U ponedeljak smo ga zatekli u teškom depresivnom stanju, mogao je samo kratko da odgovara, bez mogućnosti bilo kakve duže komunikacije. Od medicinskih sestara smo saznali da on više nije pokretan, a da se tamo trude koliko mogu da povremeno angažuju nekog ko govori srpski jezik da makar privremeno bude s njim.

- Zar moj otac nije zaslužio da njegova porodica bude kraj njega. On tu živi 44 godine, koliko je radio za tu državu, a sada nema prava da bude sa svojim najbližim u svojim poznim godina. Živi u domu sa nepoznatim ljudima koji ne znaju njegov jezik. Tribunal je odlučio da oni nemaju nadležnost da donesu odluku. Čak i sumnjaju u očev potpis, kojim je potpisao garanciju da dođem u Australiju. Misle da nije sposoban da se potpiše, jer je senilan, kao da na dokumentima nije valjan potpis. U vreme kada je potpisao dokumenta, zdravstvena komisija mu je dala 20 od 40 poena - tvrdi Mirko.

Izgubio parnicu, ponižen, bolestan...

Isečak iz Herald sana sa suđenja policajcima

Posle upada policije u njegov dom, Despot je pokušao da dođe do pravde, pa je pokrenuo građansku parnicu protiv petorice policajaca. U tužbi je naveo da su obučeni u civilu policajci Brajan Taner, Bernard Eliot, Kevin Hiks, Brajan Marfi i Piter Lejkor, razvalili ulazna vrata i upali u njegovu spavaću sobu sa uperenim pištoljima.

Kako prenosi štampa iz tog vremena, na sudu je rečeno da se sanjivi Despot uplašio, ali mu je policija naredila da se okrene i podigne ruke uvis. Zatim su ga udarali i on je pao na pod. Gazili su ga i maltretirali dok su mu podnosili sliku Pavela Marinofa, koje je u junu iste godine pucao u četiri policajca. Despot Jovanović koji je tada živeo u Springvejlu, rekao je da ga ne poznaje, a da je njegovu sliku video sam na TV, međutim na sudu se čulo i da mu je tada, navodno policija zapretila da će se vratiti nazad, nazivajući ga jugoslovenskim kopiletom. Despot je radio na železnici kao čistač vagona, a zbog povreda nije mogao da ide na posao.

Na sudu Despot je tražio odštetu za ponižavanje i pretrpljeni strah u neodređenom iznosu, a za izgubljene plate odštetu u visini 98.000 dolara. Međutim i pored navoda lekara, da će zbog pretrpljenih mentalnih posledica tokom pretresa Jovanović do kraja života imati psihičke i fizičke posledice, porota suda je nakon saslušanih dokaza, 14. februara 1991, posle kratkog većanja, donela oslobađajuću presudu za policajce.